Dana 12. januara 1944, nemački vojnici transportovali su 150 američkih ratnih zarobljenika, uključujući vojnika Kurta Voneguta, iz Stalaga IV-B u Muhlbergu u Drezden, trideset milja južno. Vonegut je bio zarobljen 19. decembra, uhvaćen iza neprijateljskih linija tokom ranih faza Aredenske ofanzive. Zajedno sa ostalim zatvorenicima, izdržao je prisilni marš od šezdeset milja bez hrane, vode i sna, a zatim je bio uguran u vagon bez grejanja, gde je proveo ostatak godine, pre nego što je nesrećni tovar izgladnelih vojnika iskrcan u Stalag IV-B na Novu godinu. U Drezdenu, Vonegut će biti deo radne jedinice smeštene u napuštenoj klanici i prisustvovati najrazornijem vazdušnom bombardovanju u Drugom svetskom ratu.
Između 13. i 15. februara, britansko kraljevsko vazduhoplovstvo i vazduhoplovstvo američke vojske bacili su skoro četiri tone eksploziva na Drezden. Centar grada bio je uništen i ubijeno je najmanje 25.000 ljudi. Razmera uništenja bila je usklađena sa njenom očiglednom besmislenošću. Nisu gađane vojne kasarne, izvan grada, kao ni mostovi i železničke stanice. Ali je bombardovanje oštetilo 19 bolnica, 11 crkava, 39 škola, 640 prodavnica, zoološki vrt, operu i više od 100.000 rezidencija. Neki vojni ciljevi su uklonjeni, pre svega nekoliko proizvodnih pogona. U globalu, ova kataklizma izazvane ljudskim dejstvom na okončanje rata bila je neznatna. Dvanaest nedelja kasnije, Drugi svetski rat je završen u Evropi, a sovjetske trupe su preuzele kontrolu nad ruševinama koje su nekada bile Drezden.
Događaji iz tog perioda ostavili su snažan, trajan uticaj na Kurta Voneguta. Njegov užas i gađenje bili su pojačani istorijskim izveštajima objavljenim posle rata, u kojima se ovo neviđeno bombardovanje obično ignorisalo ili usputno spominjalo.
„Mera uspeha je skrivana dugo godina nakon rata – skrivana je od američkog naroda”, piše Vonegut sa sarkastičnim otrovom u Klanici pet; „Ona, naravno, nije bila tajna za Nemce, ili za Ruse, koji su oslobodili Drezden.”
Vonegut je godinama razmišljao o mogućim načinima transformacije ovog razarajućeg lično doživljenog iskustva u formu fikcije. Ubrzo nakon rata, svoja iskustva ratnog zarobljenika je iskoristio za pisanje kratke priče pod naslovom „Raspoloži se!”, ali je urednik američkog časopisa Mercuri Čarls Angof odbio da objavi priču. Nakon toga, Vonegut je svoju pažnju usmerio na postdiplomske studije i novinarski rad. Ali ideja je nastavila da klija, iako će proći četvrt veka od bombardovanja Drezdena i objavljivanja, 1969. Klanice 5.
U uvodnom delu svoje Klanice 5 Vonegut je u velikoj meri naglašavao svoju suprostavljenost bombardovanju Drezdena.
Njegova knjiga, priznao je, bila je „kratka, ispreturana i neskladna” jer „nema ništa inteligentno da se kaže o masakru. Smatra se da su svi mrtvi, da više nikad ne treba ništa da kažu ili žele. Očekuje se da posle pokolja sve bude veoma tiho, i uvek jeste. Ako se izuzmu ptice. A šta kažu ptice? Sve što ima da se kaže o pokolju, stvari kao što su: „Ćiju-ćiju-ći?”.
Vonegut je uzeo upravo tu istu zbrku i okršaj i pokušao da od toga napravi nešto vredno. Već je dokazao da je znao kako da izgradi briljantan roman od fragmenata: njegova knjiga Mačja kolevka (1963) sastoji se od 127 sićušnih poglavlja koja se odvijaju poput filma koji se premotava unapred.
Sada se njegov atomistički stil podudarao sa idealnom temom. Knjiga o pretvaranju grada u ruševine ne uklapa se u opsežnu i veličantsvenu Tolstojevu naraciju. Umesto toga, takva tema zaslužuje Vonegutovu prozu, neku vrstu književnog šrapnela koji može napraviti bitnu tačku na stranici ili u pasusu, pa čak i u rečenici. Uneo je i ptice. I ptice dobijaju poslednju liniju u romanu, koja je, primereno, Ćiju-ćiju-ći?
Vonegut se oslanjao na mnoge elemente koje je već koristio u prethodnim knjigama, čak i na one koji bi na prvi pogled mogli izgledati neskladni. U Titanovim sirenama izmislio je protagonistu koji nije mogao da kontroliše svoje kretanje u vremenu i prostoru, a ovaj isti jedinstveni preokret ugradio je i u svoj roman o Drezdenu. Ideja o mešanju putovanja kroz vreme i istorijskog romana o Drugom svetskom ratu mora da se istakne kao jedna od najčudnijih književnih strategija 20. veka, ali Vonegut je shvatio da će ovaj zaplet opravdati i pojačati njegovu priču o „zbrkanom i zamršenom”.
Tako nam Vonegut daje Bilija Pilgrima, koji je postao „odlepljen od vremena“. Naš junak „Bili je zaspao kao senilni udovac, a probudio se na dan svog venčanja. Prošao je kroz jedna vrata u 1955, a izašao na druga u 1941. Vratio se kroz ta vrata da se nađe u 1963. Mnogo puta je video svoje rođenje i smrt, veli on, i nasumce posećuje sve događaje između njih.”
Šta bi moglo biti prikladniji simbol patnje ratnog zarobljenika od osobe koja više nema kontrolu nad svojim vremenom ili prostorom? Ali sujetnost čoveka koji skače u različite faze svog života takođe dozvoljava Vonegutu da uporedi tragično i trivijalno, zlokobnost i zabavu, duhovitost i nesreću.
Vonegut se mogao oslanjati na svoju veštinu pisca stripa, a da ne odstupi od oštrog društvenog tumačenja i jezivog istorijskog narativa koji su srž Klanice pet. Umesto da odvrati od svoje priče sa nametnutim elementima naučne fantastike, naš autor je pronašao način da naglasi zlobni intenzitet razlomljene i smešne biografije Bilija Pilgrima, čoveka čije vreme, poput Hamletovog, „nije u skladu“.
Ovaj stil jukstapozicije prikazan je u najpoznatijoj frazi iz romana: „ Tako mu je to “. Vonegut ovu frazu ubacuje kad god se u njegovoj priči dogodi smrt, a taj smisao njenog fatalističkog prihvatanja može se shvatiti ili kao filozofski stav ili kao parodija na filozofske stavove. Tragedija ili komedija, izaberite sami.
Vonegut nikada ne radi stvari umereno, čak i kada raspravlja o umerenosti. Tako pored putovanja kroz vreme, on takođe ubacuje podzaplet o vanzemaljcima sa planete Tralfamadore. I pozajmljuje neke od svojih omiljenih likova iz drugih svojih knjiga, kao što su Kilgore pastrmka i Eliot ružina vodica, iako je njihova uloga u zapletu Klanice pet slučajnost i gotovo proizvoljnost. Ali kada pišete roman koji je, po svojoj nameri, „zbrka i zamršenost“, mogu se očekivati čudne epizode.
Vonegut je u Drezdenu doživeo strašnu sudbinu. Ali takođe je pronašao srž teme svog životnog dela. Čak i u drugim pričama u kojima se ne spominje ovaj strašan istorijski događaj, bombardovanje 800 godina starog centra umetnosti i kulture, „verovatno najlepšeg grada na svetu”, napisao je Vonegut roditeljima u svom prvom pismu nakon završetka rata, ostaje u pozadini, arhetip izazvan drugim katastrofama koje je izazvao čovek. U Klanici pet, Vonegut se konačno uhvatio u koštac sa svojom velikom ličnom pričom u borbi prsa u prsa. Iako niko od nas zapravo ne može pokoriti prošla vremena, umesto toga, poput Billija Pilgrima, u najboljem slučaju možemo ih proživeti i sagledati iz drugačije perspektive. U ovom slučaju, borba je stvorila jedno veliko književno remek-delo.
Veza ka originalnom tekstu: Ted Gioia – Slaughterhouse-Five by Kurt Vonnegut
Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment