Došlo je vreme da predstavim jednu debitansku knjigu i to autora sa kojim sarađujem i komuniciram. U pitanju je mlad pisac u usponu Milan Kovačević i njegova priča Poslednje reči pisca koja je objavljena krajem 2020. godine za nezavisnog izdavača Librarion koji je pre svega poznat po svom fanzinu ali kao i izdavač muzičkih undergraund izdanja.
Da se ne bismo pogrešno razumeli, svako ko prati Recenzije iz pakla dobro zna ko je Milan Kovačević. Njegovi prikazi pre svega filmova, u manjoj meri knjiga, stripova i muzike su ono što je Milana u jednoj meri definisalo i dalo mu pravac, ali i pružilo dobru podlogu pre samog upuštanja u spisateljstvo. Zatim, Milan je već nekoliko svojih priča objavljivao na određenim portalima i antologijama pa se njegove priče i recenzije mogu pročitati na portalu Dotkom, Književnim vertikalama, Autostoperskom vodiču kroz fantastiku, zbirci horor priča Besan 3. Shodno tome, Milan Kovačević svakako da nije novo ime u svetu pisane reči a ujedno i jeste. Takođe, nikako ne treba zanemariti njegovu ulogu u pokretanju izdavačke kuće Memento Mori koja se bavi izdavanjem grafičkih novela i čija prva istoimena novela izgleda baš moćno. Dakle, Milan jeste mlad, ali iza sebe ima znatnog iskustva, a svoje delovanje konstantno nadograđuje i širi tako da se od njega očekuje mnogo toga, ili barem ja očekujem.
Njegovo prvo istupanje kao pisca u jednom samostalnom književnom izdanju jeste ova priča o kojoj ću i reći reč, dve. Iako je priča nazvana Poslednje reči pisca ovo su prve reči ovog mladog i obećavajućeg zaljubljenika u književnost, filmove, stripove i muziku.
Priča se čita brzo. Na manje od četrdeset strana Milan je pred čitaoce izneo jednu istorijsko-mitološku enigmu začinjenju blagim horor elementima. Naracija započinje u zatvoru pismom jednog od čuvara koji se gotovo ispoveda i opisuje misteriozne događaje koji su se dogodili. Glavni junak je svojevrsni Pisac arheolog, zatvorenik koji volšebno nestaje iz zatvora. Čuvar pronalazi dnevnik koji je Pisac pisao u svom zatočeništvu. Milan nam u tom smislu iznosi delove iz dnevnika koje je Pisac napisao.
Neću se upuštati u analizu napisanog da ne bih spojlovao, ali želim da napomenem da je priča dinamična, bez suvišnih elemenata i razvodnjavanja naracije. Milan je sa malo reči rekao mnogo. Ipak, iako se priča brzo čita, jer nije obimna, treba je čitati polako i pažljivo da nešto ne promakne. U tom smislu stekao sam utisak da je Milan namerno škrtario rečima, da nije hteo da detaljiše i produbljuje priču, što ne znači da neće u nekoj doglednoj budućnosti. Međutim, to ne znači da je priča ostala nedorečena jer nije. Sve je lepo napisano i objašnjeno. Po pitanju horora u pitanju je onaj, kako bi ga nazvali, „kosmički horor“, odnosno naslućivanje i pojavljivanje entiteta koje ljudski um ne može da shvati i percipira i u kojem je homo sapijens samo beznačajni i bezuticajni delić u toj ogromnoj slagalici kosmičke strave.
Ono što me je posebno iznenadilo je činjenica da se priča dešava u mom kraju, Negotinu, Vratnjanskim kapijama i misterioznom manastiru pa sam je iz tog razloga čitao sa posebnom pažnjom i uživanjem. Milan je svašta nešto tu uklopio, a ambijent istočne Srbije koji sam po sebi nosi određenu dozu mističnosti je čitavu priču upotpunio. Shodno tome, u Poslednjim rečima možete pronaći piščev dnevnik, drevnu zabranjenu knjigu, prastari entitet koji strplijvo čeka, istorijske i mitske motive, religijske i psihološke konotacije… ali da ne otkrivam previše.
Posebno mi se dopao kraj priče, jer priči daje dubinu i filozofski karakter. Ako će vam tokom čitanja neki delovi možda delovati nedorečeno, sam kraj će stvari postaviti na svoje mesto i možda vas natareti da priču ponovo pročitate iz tog jednog drugog ugla, što mislim da je i glavna snaga svake priče pa i ove. Ponovno čitanje sa nekim saznanjima koje niste znali pre prvog čitanja.
Kao zaključak mogu reći da je Milan napisao dobro štivo iz kojeg se naslućuje ogromni potencijal koji ovaj mladi čovek u sebi nosi. Mene je kao starijeg kolegu po peru posebno iznenadio njegov elan sa kojim sve to radi i pristupa, pa bih mu ovom prilikom poručio da samo tako nastavi jer to je jedini način… Samo napred drug…
