Na Mo Hejder sam sasvim slučajno nabasao kupivši njen roman Tokio vođen samim naslovom, a shodno mojoj opčinjenosti Japanom i japanskom kulturom. Bio sam iznenađen surovošću, brutalnošću i mrakom koje su isijavale iz svake naredne pročitane stranice. Iako sam naslućivao da će roman baviti podzemljem i mračnom stranomTokija, da ću u njemu svašta pročitati, nisam se nadao da takav roman napiše pripadnica lepšeg pola. Ovaj roman je razbio sve moje predrasude u vezi ženske pisane reči.
Bez obzira što sam roman pročitao pre više od deset godina, neke scene i detalje pamtim i dan danas. Zašto o njemu nisam pisao ranije, ne znam ni sam. Međutim, nikad nije kasno za predstavljanje jedne dobre knjige.
Sudeći po naslovu, može se zaključiti da se radnja romana odigrava u glavnom gradu Japana, Tokiju. I jeste tako. To je pretpostavka na mestu. Međutim, roman je satkan od dve radnje koje se prepliću tokom čitavog romana, prošlosti i sadašnjosti, tako da dešavanja u romanu izlaze iz okvira japanske prestonice.
Sadašnjost u romanu obuhata dešavanja iz 1990. godine u Tokiju i u tom smislu jednim delom obuhvata proživljena iskustva i traume heroine romana pre njenog odlaska u Tokio, dok se prošlost odigrava 1937. godine u Kini, gradu Nankingu. Mlada studentkinja sa Londoskog univerziteta, kojoj u romanu nigde nije navedeno ime i prezime, već samo nadimak, Grej (Siva, na engleskom Gray) saznaje za postojanje starog snimka na kojem je zabeležen masakr iz Nankinga koji se dogodio u toku Drugog japansko-kineskog rata, kada je japanska vojska upala u Nanking i napravila pokolj nad kineskim stanovništvom ubivši od 250.000 do 300.000 civila. Postojanje tog snimka je upitno, ali Grej saznaje da je isti u posedu kineskog državljanina koji je preživeo taj pokolj, užas i masovno stradanje svojih sunarodnika. U pitanju je Ši Čongming gostujući profesor na Tokijskom univerzitetu, koji je svoju prošlost, pa samim tim i taj video užas skrivao od očiju javnosti. Iz tog razloga Grej odlazi u Tokijo u potrazi za profesorom i šokantnim filmom.
Masakar iz Nankiga ili Silovanje Nankiga obuhvata ta druga dešavanja koja se prepliću sa nastojanjima mlade engleskinje da dođe u posed filmu. Tu se kroz fragmente prikazuju užasi i strahote koje su ti japanski đavoli, kako su ih nazivali Kinezi, činili jadnim i nemoćnim ljudima. Masovna ubijanja, silovanja, mučenja viđena i doživljena očima Ši Čongminga izneta su pred čitaoce u formi dnevnika koji je Čongming pisao u vreme tih grozota dok je nastojao da spase sebe i svoju porodicu smrti i užasa koji su se dešavali svud naokolo. Ili kao što Mo piše u romanu:
Bile su to stotine, ne, hiljade leševa, nemarno nabacane jedne preko drugih, bezbrojni slojevi izuvijanih tela; glave su im bile neprirodno izokrenute na sve strane, a obuća im je visila s mlitavih stopala. Liju i ja smo zaspali zureći u planinu mrtvaca obasjanu mesečinom. Ne mogu ovde da zabeležim sve što sam video – ako zapišem istinu, progoreće mi papir – očeve, sinove, braću, beskrajne varijante tuge. Nešto se i čulo, tiha tutnjava koja kao da je dopirala iz pravca planine. Sada kad razmislim o tome, shvatam da se čula dugo, još pre nego što sam se probudio. Tutnjalo je u mojim snovima.
Međutim, pored te dve glavne priče oko kojih je konstruisan roman, događa se još nekoliko sporednih priča koje se nadovezuju na njih i upotpunjuju celovitost naracije. Grej sklapa dogovor sa profesorom Čongmingom da mu pronađe misteriozni lek koji usporava starenje, svojevrsni eliksir života, u zamenu za uvid u film o zverstvima iz Nankinga. Sticajem okolnosti ona počinje da radi kao hostesa u noćnom baru gde se okupljaju kriminalne strukture Tokija uključujući i sam vrh Jakuza. U sam tok romana ugrađuju se i Jakuze baš iz razloga što je eliksir za kojim Grej, odnosno profesor Čongming, traga u vlasništvu starog vođe te opasne kriminalne organizacije.
Po pitanju zločina i zverstava koji su počinjeni u Nankingu, bitno je da napomenem, da nije preterano sa mučnim i eksplicitnim prikazaivanjem scena ljudske svireposti i nemilosrdnosti, jer zapravo nije. Taman toliko da se izazove i isprovocira čitateljeva mašta. U većoj meri autorka je kroz nagoveštaje i aluzije upućivala čitaoce u dešavanja. Međutim, to ne znači da roman nije težak i teskoban. Naprotiv. Pored pomenutog, u svom tom prikazanom ljudskom zlu, nečovečnosti i svireposti zapravo naslućuje se nešto mistično, ritualno i okultno. Nije u pitanju samo puki genocid i bestijalnost. Ima tu još nečega što se provlači i ukazuje kako stranice odmiču, a što će na kraju samog romana povezati ove dve priče koje se odigravaju u vremenskom razmaku od pola veka.
Iako, preporučujem ovaj roman za čitanje, ali samo za one sa jakim stomakom, moram napomenuti da u Hejderinom Tokiju ima određenih neuverljivosti. Kao prvo, deluje prilično nerealno pa čak i potpuno neverovatno kako to glavna junakninja, mlada Engleskinja, koja ima određenih psihičkih problema usled proživljenih trauma iz mladosti, tako brzo uspeva da se zaposli u prestižnom tokijskom noćnom baru i samim tim uspostavi kontakt sa samim vrhom Jakuza, da bi se kasnije i upustila u određene konflikte, da ne kažem obračune, sa okrutnim japanskim kriminalcima. U tom smislu ona postaje prava heroina, koja poput, onih stereotipnih filmskih i književnih detektiva i inspektora, kojima obiluju mnoga književna i filmska dela, rešava dugogodišnje misterije, otkriva strogo čuvane tajne, trijumfuje nad okorelim i opasnim kriminalcima. Da li je Grej kadar za tako nešto?
Ako se zanemare ove činjenice i roman posmatramo kao puku fikciju koja se jednim delom i bazira na određenim istorijskim činjenicima, u konkretnom slučaju, Nankiškom masakru, dobijamo jedno prilično napeto, uzbudljivo, brutalno i okrutno književno delo koje zavrednuje pažnju da bude pročitano. Pa ako vas zanima takva tema, Tokijo čeka samo na vas. Na kraju krajeva, zar vas ne kopka šta je zapravo taj eliksir života, šta je to što produžava život, oko kojeg se i konstruiše čitava priča romana?
