Ništa u ovoj zemlji nije pravo, životi ponajmanje. Dobronamerni nisu dobronamerni, samo se tako lepo smeju dok vas ne progutaju. Žabe krastače nisu žabe krastače, diplome nisu diplome, paradajz više nije paradajz, pamuk je sve samo ne pamuk, ma sve je lažno, kao dojke i usne starleta iz Ministarstva. Ali, i identiteti su lažni, brajko moj, neko slavi dva-tri rođendana, ima dva-tri imena, radi za dve-tri službe, to je opasno. Recimo, kako je moguće da Valter, Džej Bi i Samjuel Ambroz budu ista osoba. Pa ne samo ista, nego su sva trojica i Maršali. Vole se više od mame i tate, nepogrešivi su poput Bogova iz davnina. Mora da su se planete tako poređale u trenutku njihovog rođenja, drugi odgovor nemam.
Evo i ja sam, zamalo, rođen na Dan mladosti, 25. maj, drugi Titov rođendan. Taj je bio za narod. Pravi nije bio bitan, nego je ovaj odabran verovatno zbog lepog vremena u mesecu koji je nekad bio sinonim za buđenje prirode. Ja sam rođen skoro 25. ali sam se ipak ispilio 24. A 24. maja rodio se najveći sin naših naroda i narodnosti, Robert Cimerman. I on je posle promenio ime, ne znam zbog čega, valjda što je pokušao da sebe izmisli ponovo. Ja nisam imao tu potrebu, ali jesam žalio što nisam Maršal, jer Maršal je živeo kao Hju Hefner i kralj Solomon zajedno, obarao operske pevačice, pravio decu od Slovenije do Makedonije, letovao u najlepšim zemljama, bačkario se u vilama, imao ostrva, jahte i mahao iz lože stadiona za Dan mladosti.
Treba obeležiti svoj rođendan, pa makar i u okupiranoj Srbiji, pa makar bio i 53., iako je dobro poznato da se rođendani posle 35. i ne slave. Šta slaviš, novi podvaljak, još dva prsta sala od prošlog rođendana, novi mladež, spuštanje mošnica, povećanje dioptrije… Nije to za slavlje, mada Bouvi kaže da je starost lepa i da konačno postaješ čovek kakav si oduvek želeo da budeš. Hoće reći, miriš se za zlehudom sudbinom, priznaješ da si kljakav i smrtan, samo egzoskelet na tananim nožicama kojima upravlja božja promisao. Začas te nema, nema ko da opiše kako, zapravo, i nisi bio tu, nego se to ljudima samo činilo. Osim, ako se nisi negde zapisao, na nekoj klupi, pored urezanog srca, u nekom devojačkom spomenaru, ili, nedaj Bože, u nekoj knjizi, mada knjige ovde niko ne čita. Dobro, sigurno si ostavio neki trag koji će trajati duže od dima na svećici pobodenoj u rođendansku tortu.
Mogao bi da se setim nekoliko rođendana koji su bili lepi, ali tu ne spada dvadeseti, kojeg se najbolje sećam. Onog silaska od rampe do improvizovane stanice, odlaska u poštu, razgovora telefonom, grupe Crne vrane na televizoru. Zamisli, na tom tv-u je bio uključen MTV, kakav bizar. Trideseti sam dočekao kao bibliotekar, te godine mi je umro deda, mislim da se nije ni slavilo. Četrdeseti sam dočekao kao ćale, beše mi udobno u svojoj koži, a 50. kao Bahus, pod vinovom lozom, u novom-starom domu, nadimljen od roštilja. Bili su oko mene rođaci i svi smo se trudili da budemo veseli zbog obeležavanja pola veka mog postojanja na zemlji, ali nešto nije bilo kako treba. Zamalo da Isak tu digne ruku na Avrama. Uvek kad očekuješ spektakl, dobiješ prdež, a kad ne očekuješ ništa, ništa se i dogodi, tako da od toga ipak ispadne nešto.
Evo sad jednog rođendana koji će možda biti drugačiji, Bob Dilan će napuniti 84 godine, ja 53, a studenti će tog dana doći u moj grad, pa se može desiti da zajedno skačemo, a ako ne skačemo, svakako ćemo zajedno praviti buku i duvati u pištaljke, što je još i bolje nego duvati u svećice, ali, svakako, biće to lepa rođendanska žurka, koja će, na kraju krajeva, podsetiti da je život ispod naslega konjskih govana lep, samo ga treba pronaći, privesti smislu, obožiti, produhoviti i ne protraćiti na gluposti kao što su apatija ili kriza srednjih godina.
Pedeset tri godine mlad, kaže moj psihijatar Badi Gaj, što će reći, još jedna ili dve Neverending ture (traje od 1989. do danas), pa da se razilazimo.
