Dana 20.5.2025. godine u sklopu Majskih svečanosti u promotivnoj sali Narodne biblioteke „Dositej Novaković“ u Negotinu održana je promocija knjige „Nagovor na ludilo“ autora Marka Kostića. U pitanju je knjiga prvenac koju Marko objavljuje. Izdavač je Narodna biblioteka „Dositej Novaković“.
Knjigu su predstavili moderator večeri Miloš Zlatković, recenzenti Saša Skalušević i Radojka Plavšić i autor. Veče je muzički obogatila klasična muzika u izvedbi profesora Umetničke škole „Stevan Mokranjac“ Vesne Garabantin na violončelu i Marka Miljkovića na klaviru. Takođe i učenik 6. razreda Osnovne škole „Branko Radičević“ Trifun Đorđević je uz pratnju klavira pročitao priču „Polenov prah“. I autor je svoje obraćanje započeo čitanjem priče „Grafomanija“.
Nakon formalnog dela usledio je koktel sa kvalitetnim vinom i ukusnim zalogajčićima. Autor je prisutnima poklonio potpisane primereke svoje knjige.
Velika prisutnost građana i prepuna promotivna sala načinile su ovo književno veče jednim od uspešnijih književnih večeri.
Fotografije: Narodna biblioteka „Dositej Novaković“
„Nagovor na ludilo“ je zbirka priča satkana od 39 kratkih priča koje se bave temom ludila i koje se u najvećoj meri manifestuje kroz dekadenciju i izopačenost društva i pojedinca. U pitanju je jedan post-moderni izraz kroz koji Kostić dotiče mnoge oblasti koje se mogu podvesti pod pojam umobolnosti a koja se ispoljava kroz alkoholizam, narkomaniju, seksualnu izopačenost, apsurd, strahove i manije, tamnu stranu ovog modernog društva koja sve više obuzima svakog od nas i polako nas „nagovara“ na ludilo i sve više obuzima.
Iako su priče kratke, strana, dve, tri, (izuzev dve priče od petnaestak stranica) njihovo čitanje neće ići tako lako i glatko baš zbog tematike kojom se bave i načina na koji su pisane. Ispada da ova neobimna ali kompaktna zbirka priča prikazuje sve vrste pometenosti duha i uma, posrnulost homosapijensa koji u tim svojim stremljenjima da bude moderan, u trendu, savremen sve više gubi prisebnost i svesnost. Sve više tone u mulj devijansoti, poročnosti i obmanjenosti.
To se potvrđuje i rečima jednog od recenzenata Saše Skaluševića: „Njegovi junaci su hipohonderi, imaju razne manije, zaljubljenici u šetnje, prirodu, muziku. Oni su žrtve drugih. Prve ljubavi, loših roditelja, manijaka, bolesnih ljudi, odnosno svih onih ružnih, prljavih i zlih ali ne po spoljnom obličju već više onom unutrašnjem bolesnom delu. Otuda i ova epopeja o samo ludilu. Jer često je ludilo oko nas. Gotove neprimetno. Na ulici, školi, poslu, televiziji, o internetu i da ne govorimo. Svi ti nastrani, devijantni sadržaji koju su preplavili svaku normalnost. Zbog toga i Kostićevo ironijsko poigravanje sa tim i takvim stvarima.“[1]
Iako recenzenti ove knjige u ovom Kostićevom intelektualno-duhovnom prvorođenčetu prepoznaju Beketa, Sorokina, Peljevina, Tišmu, Jerofejeva meni je prva asocijacija bila na zbirku priča „Priče o običnom ludilu“ Čarlsa Bukovskog. Međutim, kada to kažem tu ne dovodim u pitanju originalnost Kostićeve proze već samo želim da naglasim šta je sve to utkano u ovo literarno ludilo, da bi čitaoci znali u šta se upuštaju pre samog čitanja.
Ali ostavimo to po strani, krenite sa čitanjem i suočite se sa ludilom koje je utkano u ovoj knjizi. Proverite sopstveni stepen ludila.
[1] Marko Kostić – Nagovor na ludilo, Narodna biblioteka „Dositej Novaković“, 2025, Pogovor: Saša Skalušević – Putovanje kroz tamne predele, str. 115