Nedostaju nam svi ti vitamini. Nedostaje nam i hormon sreće. Uzeli nam taj hormon onomad (1992.) a više se ne proizvodi. Ima mnogo mrtvih, svi ti kosturi pod zemljom i sva ta opustošena sela, a sreća je tamo gde sve buja i raste, cveće, drveće, mala deca, srećni ljudi, porodično blago i junaci našeg doba. Sad razmišljam, nadrealno pocupkujući jer mi je bešika zbog nedostatka hormona sreće postala tanka, kako bi za Novu godinu voleo da oko sebe vidim neka nasmejana lica, u nekoj post LSD realnosti, neka lica čije grimase imaju nešto od grimasa onih ljudi koji su slavili početkom osamdesetih. Beše to vreme kada se slavilo i mislilo o lepim stvarima, bratstvu i jedinstvu, socijalizmu, novoj kući, odlasku na more peglicom i fićom, svašta se tada moglo izmaštati, a danas ništa. Danas se može sanjati samo o slobodi, isto kao 1944. Pečenje je postalo preskupo, odlazak na Doček je isforsiran, zavijati sa bine i ove i prošle godine deluje degutantno, ali ljudi su neprestano željni zabave jer ih iz prikrajka gleda Tanatos, zajebani bog ništavila.
Dobro, recimo da izađem za Novu. Gde da izađem, s kim da se napijem, koga da pogledam kada me niske strasti svedu na pravu meru, kuda da se denem kad krene vatromet, muče me sva ta pitanja, a da idem da sabotiram Karleušu u Kragujevcu, za to treba para. Mislim, ideja je dobra, može se i u Boru neka pevaljka sabotirati, što da ne, u mom gradu već je dovoljna sabotaža izaći na ulicu posle 6, kada se spusti dimna zavesa i oči počnu da peku a nos da se puni isparenjima iz kotlarnica. Da, mogao bih da izađem do apoteke, da uzmem neki kompleks vitamina D, neki prašak protiv besnila, da to sručim u sebe i da ujutru pogledam novogodišnji studentski protest, veliko Negrandovo veselje, gde mikrofon ide od ruke do ruke nekih novih klinaca, gde niko ne simulira sevdah, gde niko ne glumi kako je do jaja, gde milfare ne mešaju u minjacima dok se keze plastičnim usnama na uzombirani narod ispred televizora.
Dva radže, tri piva i nekoliko kapsula vitamina D. Moglo bi da bude OK.
