SLAVNI DANI MAJKE RUSIJE samo su kristalno jasne misaone slike, proganjajuće uspomene na davno prošli svet. U kratkom dahu iščezlo je sve, u sudaru atoma, u trenu pre bujnog cvata nebosežnih pečuraka. Ipak, u zlu prizvano ledeno doba, opojni je dašak proleća naspram grobnom zadahu u krio komori intergalaktičke kapsule Jakutsk.
Alenka i doktor Fjodor Lukjanenko taj ustajali vazduh dele već deset kosmičkih godina. I sada, nedugo nakon prinudnog buđenja, u Alenki upravo taj vonj budi grozu prema svemu što je organsko, bilo da je živo ili mrtvo. Fjodor još uvek čvrsto spava, i ne sanja o situaciji u kojoj se oboje nalaze. Kap po kap, led u komori već počinje da se otapa. Uskoro bi i usnuli Fjodor trebalo da se probudi.
„Voliš li me?“, upitala ga je Alenka uoči njihovog venčanja.
Uvek ću goreti za tobom!“, glasio je Fjodorov odgovor.
Kako samo tragikomično zvuči ovo njegovo nekada obećavajuće priznanje, a sada besmislena fraza što joj iznova šušti u ušima. Ponekad bi se činio neizmerno tuđ i dalek, gotovo neljudskog lika i krajnje mehaničkog delanja. Pravi proračunati, naučnički tip. U retkim časovima bliskosti, Alenka beše Fjodorova Lara, a Fjodor Alenkin doktor Živago. Uživljeni u uloge romanesknih likova iz vremena zaboravljene prošlosti, zajedno su činili savršen par istraživača i tragača za novim, vrlim svetovima.
Prve bračne noći legli su u injem posutu komoru, ubrzo utonuvši u hibernaciju bez snova i košmara. Čekao ih je medeni Mesec, samo par stotina hiljada kilometara udaljen od ruševina rodne im Moskve. Čekao ih je Mlečni put. Čekalo ih je sve ono čemu je čovečanstvo vekovima težilo dok je kovalo detinjaste teorije, bližeći se svom bliskom kraju. U potrazi za novim domom, jezdili su ka onim prostranstvima kojima nisu pripadali i do kojih kao da nikada neće stići.
A onda se nešto – ne može se reći kako, kada, ni zašto – otrglo kontroli. Iznenadni kvar operativnog sistema skrenuo ih je sa unapred određene maršrute. Zaljubljeni par besciljno je lutao kroz crnilo univerzuma izgubljen i bespomoćan, nošen silama pukog slučaja.
Čak i sada, dugo nakon buđenja, dušu, um i telo rastaču joj žeđ i glad. Ali, i jedna krajnje neljudska misao. Razum, ta krhka i varljiva stvar, urušava se pod bremenom samoće, očaja i straha od sasvim izvesne sutrašnjice. Dok dodiruje golo i studeno, ali još uvek funkcionalno telo voljenog kamarada životni sokovi ponovo kuljaju u njoj. U njenoj utrobi klobučaju se urlici neutaživog apetita, iz njenog grla prolamaju se potmuli hropci. Nemoguće je odupreti se primarnom nagonu za proždiranjem, za samoodržanjem.
Nakon što je ispila i poslednju kapljicu okopnelog leda sa Fjodorovih usana, Alenka potom halapljivo guta šaku preostalog zrnevlja sačuvanog za setvu na poljima nekih zauvek nedostižnih planeta.
Fjodor leži mrtav i kao takav lak je plen.
Shvativši napokon da u ruci drži oštar predmet nepoznate namene, Alenka zadaje prvi ubod i nekoliko površinskih rezova. Pred njenim očima punim suza potekli su mlazevi poražavajućeg otkrovenja. Umesto sledovanja prekopotrebnog za produžetak sopstvene agonije, u njenim rukama umesto crvene krvi zeleni se nagrizajuća tečnost i rascvetava se sintetičko meso androida sasvim sličnog čoveku… sličnog Alenkinom najdražem biću… biću čijem je jalovom semenu nudila svoju matericu misleći da je ono čisto, slovensko…
Još samo jedan krik potpuno drukčije prirode oteo se iz njenog grla u vidu oblačića kondenzovane pare.
Alenka, nekadašnja saputnica i supruga doktora Fjodora Lukjanenka jedini je preživeli član posade intergalaktičke krio kapsule Jakutsk. I praznog stomaka nastavlja svoju misiju obrušavajući se ka daljinama nepoznate destinacije.
Slika preuzeta sa: Human Cyborg Girl Wallpapers – Wallpaper Cave