O značaju i uticaju knjiga kako na pojedica tako i na mase, čitave narode, države i celokupan svet, mogli ste da pročitate u prethodnim poglavljima knjige. Uticaj pisane reči je neporeciv. To niko ne dovodi u pitanje. Zapravo, ovim poglavljem će se samo potvrditi važnost i značaj knjige. Ovo poglavlje je dokaz o uticaju knjige na ljudsku populaciju, ali u jednom kreativnom i umetničkom smislu. Ljudi su izmislii mnoge fikcione knjige koje u sebi kriju velike moći, istine i opasnosti, a o kojima su pisali, snimali filmove i serije, pravili stripove i video-igrice. Svakako da je ideja za smišljanje tih fikcionih knjiga u velikoj meri potekla iz stvarnog života, iz knjiga koje su postojale u ljudskoj istoriji, od kojih neke čak i danas postoje. One su poslužile kao polazna tačka. A ljudska mašta je uradila sve ostalo i smislila i stvorila mnoge sudbonosne, uklete i magijske knjige koje su samo golicale ljudsku znatiželju i privlačile pažnju i interesovanja.
Takve knjige bile su tema mnogim velikanima kao što su Aristotel, Borhes, Umberto Eko, Roman Polanski, Danilo Kiš, Karlos Ruis Safon… Oni su takođe pisali knjige odnosno snimali filmove o takvim knjigama. Izmišljanjem nepostojećih moćnih knjiga knjizi je data još veća moć i još veći značaj. Spomenimo najvažnije od njih.
NEKRONOMIKON (NECRONOMICON)
Nekronomikon je fiktivni grimoar[1] koji se pojavljuje u delima horor autora H. P. Lavkrafta (H.P. Lovecraft) i njegovih sledbenika. Sam grimoar se prvi put spominje u priči Gonič (The Hound) iz 1924. godine, dok se njegov fiktivni autor „ludi Arapin“ Abdul Alhazred spominje u jednom ranijem delu, priči Bezimeni grad (The Nameless City). Između ostalog, Nekronomikon sadrži podatke o Drevnima, njihovu istoriju i načine kako ih dozvati.
Dr Dejan Ognjanović u napomeni za knjigu Nekronomikon – najbolje priče Hauarda F. Lavkrafta, knjige koju je uredio, između ostalog kaže: „Nekronomikon je zlokobni grimoar u kome se govori o drevnim bogovima, koji su nekada vladali našom planetom i koji se ponovo mogu vratiti uz pomoć instrukcija datih u knjizi. Prvi put se uzgred pominje u priči Gonič, ali kasnije često na važan način figurira u Lavkraftovom mitosu. U celom njegovom opusu nalaze se samo dva citata iz Nekronomikona: u pričama Festival i Danički užas. Lavkraft se zadovoljavao nagoveštajima, ali su zato njegovi sledbenici poput Agusta Dereleta, Klarka Eštona Smita i drugih, u svojim pričama naširoko „citirali“ iz zabranjene knjige.
Knjiga je u potpunosti fiktivna (barem u smislu da u obliku i pod naslovom koji Lavkraft daje nije postojala), ali je sa rastom Lavkraftove popularnosti u poslednjih nekoliko decenija objavljeno nekoliko Nekronomikona, sa teogonijom baziranom pre svega na sumerskoj mitologiji, koju je uostalom Lavkraft koristio. U kratkom tekstu Istorija Nekronomikona − History of the Necronomicon sastavljenom za zabavu sebe i svojih prijatelja, Lavkraft daje nacrt istorije te knjige, od arapske verzije (pod nazivom Al Azif) preko grčke i latinske, sve do prevoda na engleski prepisanog Dr Džonu Diju.
U jednom pismu Lavkraft objašnjava etimologiju naslova iz grčkih reči nekros − mrtvo, nomos − zakon i eiokon − slika, što bi trebalo da znači „slika zakona mrtvih”. Međutim, Lavkraftovo poznavanje grčkog bilo je ograničeno i pojedini stručnjaci ističu da je pravilno tumačenje naslova Necronomicon ovakvo: nekros − mrtvo, nemo − deliti, proučavati i ikon − sufiks prideva za srednji rod, što bi značilo: ’studija (klasifikacija) mrtvih’“.[2]
ISTORIJA NEKRONOMIKONA[3]
Originalni naziv knjige je Al Azif – pri čemu je „azif“ reč koju Arapi koriste da označe noćni zvuk (koji proizvode insekti), a za koji se pretpostavljalo da je urlikanje demona. Sačinio ga je Abdul Alhazred, ludi pesnik iz Sanae, u Jemenu, za koga se tvrdi da je bio u naponu slave za vreme vladavine Omiada kalifa, približno oko 700. godine naše ere. Posetio je ruševine Vavilona i podzemne tajne Memfisa i proveo deset godina potpuno sam u velikoj južnoj pustinji Arabije – poznatoj kao Roba el Khaliyeh, ili „Prazno prostranstvo“ prema drevnima, ili Dahna, tj. „Crvena“ pustinja kako je današnji Arapi nazivaju, a za koju se veruje da je nastanjuju zli duhovi-čuvari i monstrumi smrti. O ovoj pustinji mnoga neobična i neverovatna čudesa kazuju oni koji se pretvaraju da su u nju prodrli. U svojim poslednjim godinama, Alhazred je obitavao u Damasku, gde je napisao Nekronomikon (Al Azif), a o njegovoj konačnoj smrti i nestanku (738. god. n.e.) mnoge se užasne i protvrečne stvari pripovedaju.
Ibn Kalikan, njegov biograf iz XII veka, tvrdi da je Alhazreda usred dana zgrabilo nevidljivo čudovište i grozno ga proždralo pred bezbrojnim posmatračima, sleđenim od strave. O njegovom ludilu mnoge se stvari pričaju. Tvrdio je da je video basnoslovni Irem, ili Grad Stubova, i da je ispod ruševina izvesnog bezimenog pustinjskog grada pronašao šokantne letopise i tajne neke rase starije od ljudske. Bio je Musliman indiferentan prema islamu i obožavao je stvorenja koja je nazivao Jog Sotot i Ktulu.
Godine 950. Azif je bio preveden na grčki, a do tada je učestalo, mada potajno, bio u upotrebi među filozofima tog doba. Preveo ga je Teodorus Filetas iz Konstantinopolja, pod nazivom Nekronomikon. Čitav vek potom poticao je ljude na užasne eksperimente, kada ga je zabranio i spalio patrijarh Mihailo. Posle ovoga o njemu se čulo samo u potaji, ali Olaus Vormius je 1228. načinio latinski prevod i taj tekst je dva puta štampan – jednom u XV veku, u crnoj gotici (očito u Nemačkoj), i jednom u XVII (verovatno u Španiji) – oba ova izdanja budući bez jasnih znakova porekla locirana su u vremenu i prostoru samo na osnovu unutrašnjih tipografskih naznaka. Ovo delo je, kako u grčkoj tako i u latinskoj verziji, zabranio Papa Gregorije IX godine 1232. ubrzo nakon latinskog prevoda, koji je i privukao pažnju na njega. Arapski original je izgubljen još u vreme Vormiusa, sudeći po indicijama u njegovoj uvodnoj belešci; i niko još nije potvrdio da je spazio grčki primerak – štampan u Italiji između 1500. i 1550. – još od dana kada je, godine 1692, spaljena kompletna biblioteka izvesnog žitelja Salema.
Engleski prevod koji je uradio Dr Džon Di nikada nije štampan, i postoji samo u fragmentima sačuvanim iz originalnog njegovog manuskripta. Od latinskih tekstova sačuvanih do danas, zna se da jedan (iz XV veka) postoji u Britanskom Muzeju, pod ključem i katancem, dok se drugi (iz XVII veka) nalazi u Nacionalnoj Biblioteci u Parizu. Izdanje iz XVII veka je u Vajdener biblioteci na Harvardu, i u biblioteci Miskatonik Univerziteta u Arkamu, takođe i u biblioteci Univerziteta u Buenos Airesu. Brojni drugi primerci verovatno postoje u tajnosti, i često se govorka da primerak iz XV veka čini deo zbirke jednog čuvenog američkog milionera. Još nejasnije glasine navode da je jedan primerak iz XVI veka, na grčkom, sačuvan u porodičnoj biblioteci salemske familije Pikmen; ali ako je i bio tamo sačuvan, izgubljen je zajedno sa slikarem R. A. Pikmenom, koji je nestao početkom 1926. Knjigu strogo zabranjuju vlasti većine zemalja, i svi ogranci organizovanih crkava. Njeno čitanje dovodi do nesagledivih posledica. Na govorkanjima o ovoj knjizi (za koju mali broj opšte javnosti uopšte zna) R. V. Čejmbers je navodno zasnovao ideju za svoj rani roman, Kralj u žutom.
NEKRONOMIKON KAO INSPIRACIJA
Nekronomikon se pojavljuje u mnogim filmovima, televizijskim serijalima i nekoliko video-igrica. Njegova verzija poznata kao Necronomicon Ex-Mortis predstavljena je kao osnovna tačka zapleta u serijalu filmova Zla smrt (Evil Dead). Knjiga u franšizi Zla smrt takođe se zove Naturom Demonto. Za razliku od Lavkraftovog originala, verzija u Zloj smrti poseduje potpuno inherentna magijska svojstva koja se pokreću kroz bajanje i pojanje, dok neke priče o proširenom univerzumu, kao što je Marvelova Zombiji protiv Armije mraka (Zombies vs. The Army of Darkness), prikazuju knjigu kao osećajnu i sposobnu da komunicira sa Ešom Vilijamsom i drugim likovima.
Nekronomikon se pojavljuje i u filmskom serijalu Petak 13. u poslednjem, 9. delu, koji nosi naziv Džejson ide u pakao, gde se prikazuje u kući porodice Vorhis. Pojavljuje se i u nekoliko stripova, od kojih je najpoznatiji serijal stripova Fredi protiv Džejsona protiv Eša, u čijem je poslednjem delu, pod nazivom Ratnici košmara, glavna junakinja iz filmskog serijala Strava u Ulici brestova, Nensi Tompson, uspela da rastumači zapise Nekronomikona i pošalje Fredija i Džejsona u pakao.[4]
Nastaviće se…
Deo teksta iz knjige Smrtonosne i opasne knjige autora Miljana Ristića.
[1] Grimorijum, takođe i Grimoar ili savremen naziv Knjiga senki, jeste tekstualni priručnik Magije. Ovakvi priručnici su poznati širom Evrope još od srednjeg veka. Grimorijumi sadrže uputstva kako da napravite magijske predmete, poput Talismana i magijskog kruga, kako da uradite magijske čini, kako da prizovete anđele i demone, daju njihova imena i karakteristike, nabrajaju čini za ljubav, ozdravljenje, uništenje neprijatelja, bogatstvo, bacanje uroka i slično. Za mnoge takve knjige i rukopise verovalo se kako i same imaju magijska svojstva. (Izvor: Wikipedia),
[2] P. H. Lavkraft, Nekronomikon – najbolje horor priče (Everest media, priredio Dejan Ognjanović, 2008, str. 551)
[3] P. H. Lavkraft, Nekronomikon – najbolje horor priče (Everest media, priredio Dejan Ognjanović, 2008, str. 25–26)
[4] Vikipedija: „Nekronomikon“