Tajna blaga Romanovih neobiman je roman mlade spisateljice i književne kritičarke Milice Milenković. U samom uvodu moram da napomenem, epiteti „neobiman“ i „mlade“ po pitanju Milice nemaju nikakvu negativnu konotaciju, baš iz razloga što je Milica dugo već aktivna i prisutna u svetu pisane reči. Objavila je 15 knjiga, raznih književnih vrsta. Poezija, proza, književna kritika i recenzije. Bavi se prevođenjem sa engleskog i makedonskog jezika. Dobitnica je mnogih književnih nagrada.
Roman Tajna blaga Romanovih je njeno najnovije književno delo. A da se knjizi ne sudi po obimu i koricama to je svima već odavno jasno.
Roman sam pročitao u dahu. Lako se čita i mami na čitanje. Zanimljiva je tema, jer se u osnovi bavi carskom porodicom nad kojom je sproveden stravičan zločin. Mislim da je ovo jedan od retkih romana u srpskoj književnosti koji se bavi ovom temom, što ga čini još važnijim i jedinstvenijim. A „blago“ sadržano u samom naslovu romana je tu da vas mami i izaziva.
Iskren da budem, o tom svirepom događaju znam samo neke osnovne stvari, tako da čim sam krenuo sa čitanjem, odmah sam počeo da guglam, da bih što detaljnije pronikao u roman i što bolje povezao niti koje je Milica tkala svojim rečima. Ali internet mi nije bio od neke pomoći jer nikako nisam uspevao da pronađem zajedničke veze između likova. A između ostalog, bilo je mnogo teorija zavera koji se odnose na Romanove i njihovo ubistvo. Zato sam se prepustio romanu i nastavio sa čitanjem. Kako sam se bližio kraju sve je počelo da se razjašnjava i povezuje što potvrđuje Miličino spisateljsko umeće i odlično vođenje priče koje čitaoce drži u neizvesnosti.
Roman ima više nivoa pa se shodno tome može tumačiti sa više aspekata.
Ukratko, radnja govori o Mariji Ani Romanov koja je potomkinja Romanovih i koja živi u Beogradu inkognito, na ivici siromaštva. Igrom sudine dolazi u posed pismima svoje prabake iz loze Romanovih u kojima otkriva istinu o stradanju carske porodice i događajima koji su prethodlili i koji su usledili. Čitajući pisma pokojne rođake, Marija Ana kreće u sopstveni pohod otkrivanja prošlosti svojih predaka, nesvesno hrleći ka nepoznatoj sudbini. Kroz pisma ona se vraća u prošlost, u Istočnu Srbiju, grad Derven gde je jedna od porodica Romanovih emigrirala nakon ubistva carske porodice, gde je nastavila dalji život. U tim delovima romana čitaoci se mogu upoznati sa načinom života srpskih žitelja i ruskih emigranata pre jednog veka. Tu je Milica svoju naraciju upotunjavala i nadograđivala istorijskom građom a narativ je tako vođen da čitaoci stiču utisak da je Istočna Srbija, pre svega Svrljig, veoma bitno mesto (oblast) baš zato što su potomci carske loze odlučili da dalji život provedu tu, da svoje kosti polože baš u zemlju Istočne Srbije. Tako ovaj roman, pored toga što je napisan u čast Romanovih ujedno i istorijsko-romantična oda Istočnoj Srbiji, odnosno, Svrljigu za koji Milica koristi stari naziv Derven. Mislim da je ovo najneobičnija i najorginalnija pohvala jednom gradu.
Sa druge strane, Miličina glavna junakinja Marija Ana Romanov je „princeza izgubljenog kraljevstva“, koja živi daleko u tuđini, u siromaštvu i samoći. Devojka koja nije dobila ono što zaslužuje. Daleko od dvorova, bogatstva, sjaja i glamura, što joj po pravu i krvi pripada, živi u svetu prosečnosti, utopljena u carstvo mediokriteta. To Mariju u velikoj meri čini nesrećnom i tužnom, jer nikada nije uspela da pronađe odgovore na pitanja koja se tiču njenog porekla i svega onoga što se dogodilo i na taj način joj donesu makar utehu i spokojstvo. I onda je otkrila pisma i saznanje da je na tragu blaga Romanovih. To u njoj budi nadu i elan i ona kreće u potragu. Ali kao i u svakoj potrazi inače obično se pronađe nešto drugačije od onoga za čim se traga i teži. Tako je bilo i u slučaju Marije Ane Romanov.
Pred sam kraj ove priče o Romanovima otkriva se i romantični aspekt romana, kada ljubav stupa na scenu i to na velika vrata. Međutim, kao što Marija Ana nije obična devojka tako ni ljubav koju pronalazi nije obična. To je ljubav koja povezuje prošlost i sadašnjost. Ljubav koja je upisana u genetski kod, koja se prenosi sa generacije, na generaciju, kojoj se ne može odupreti bez obzira na sve, jer ona je sastavni deo bića. Ljubav koja nas upotpunjuje, čini celovitim, ispunjenim i srećnim. Ili kao što bi rekli u bajkama: „princeza je našla princa na belom konju“.
Milica je to drugačije zaključila: „Tamo gde je bio crveni dijamant njihovog pijedestala ljubavi.“
Za kraj moram da napomenem da bi ova recenzija sigurno bila drugačija i obimnija da sam se bavio analizom knjige. Međutim, razlog pisanja ovog teksta je želja da ljude uputim na ovu knjigu, a ne da analizom otkrijem previše i na taj način umanjim draž čitanja. Zapravo, jedan sam od prvih koji je imao prilike da pročita ovaj roman, promocije mu tek predstoje, tako da je ovaj tekst samo preporuka za čitanje ovog romana o jednom propalom carstvu i jednoj kneginji iz propalog carstva koja je pronašla svoje blago kroz smisao, duhovnost i ljubav.
