Neobimni roman prvenac Omon Ra ruskog pisca Viktora Peljevina čita se relativno brzo. Odigrava se u tadašnjem SSSR-u, nakon Drugog svetskog rata, u vremenu hladnog rata između SSSR-a i zapadnog bloka na čelu sa SAD. Glavni junak je mladić Omon Krivomazov čije ime predstavlja akronim početnih slova ruske tajne policije[1] i koji je od malih nogu maštao da odleti u svemir. Da postane kosmonaut. Kao i većina tadašnje dece inače. Ali za razliku od većine klinaca i svojih vršnjaka Omonu će se pružiti prilika da svoj dečački san ostvari. Međutim, taj romantičan san prepun dečije naivnosti, neiskvarnosti i idealizovanja pretvoriće se u košmar koji će ovaj mladić doživeti na svom „uspinjanju ka nebesima“.
Sa druge strane, ime protagoniste romana Omon Ra, po kojem roman i nosi naziv, je referenca za vrhunsko egipatsko božanstvo Amon-Ra. Amon-Ra je bio jedno od najznačajnijih božanstava starog Egipta i predstavlja kombinaciju Amona (nevidljivi bog stvaranja svih oblika života) i Ra (bog stvaranja zvezda i Zemlje), dva najvažnija božanstava egipatskog panteona. Originalni oblik Amon-Ra je Amon. Međutim, kada je popularnost ovog drugog dostigla svoj vrhunac, Amonove moći i atributi su se spojili sa moćima i osobinama boga sa solarnim diskom Ra. Ra je prikazivan sa ljudskim telom ali glavom sokola što opet kroz simboliku upućuje na pticu koja vlada nebom.[2]
U tom smislu, sam naziv romana i glavnog junaka pored toga što upućuje na totalitarni sistem SSSR-a i komunizam kroz akronim, aludira i na uništavanje ljudske vere u Boga u tadašnjoj državi ustrojenoj na državnom ateizmu ali i pokušaj homo sapijensa da se uzdigne do božanstva, letom u svemir. Sovjetski vojni visoki činovnici grupu kosmonauta na čelu sa Omonom spremaju i obučavaju za samoubilačku misiju lansiranja u svemir i sletanja na Mesec. U kontekstu toga proizilazi da se božansvo koje je sadržano u imenu protagoniste romana žrtvuje zarad državnih i ličnih interesa vladajuće kaste. I tu se može povući jedna paralela sa dalekom prošloću kada se verovalo u drevne bogove i kada su u njihovu čast prinošene ljudske žrtve. U Peljevinom romanu, u drugoj polovini Dvadesetog veka, u ne tako dalekoj prošlosti, u modernom dobu, mladić koji nosi imena bogova žrtvuje se u cilju državnih i partijskih interesa. Kroz jednu simboliku žrtvuju se božanstva u slavu čoveka. Čovek ja samog sebe proglasio apsolutom. Tako je počeo i da se ponaša.
Roman je objavljen 1992. godine, ali je na srpski jezik preveden tek deceniju kasnije.
Nema sumnje da Omon upućuje na Jurija Gargarina, prvog čoveka koji je odleteo u svemir, ali imajući u vidu krjanji ishod junaka romana u većoj meri on predstavlja Lajku, kuju koja je lansirana u svemir i koja je uginula nekoliko sati nakog lansiranja, a sve zarad napretka ljudske civilizacije u nastojenjima da osvoji univerzum, tako poručujući da cilj opravdava sva sredstva i da je zarad progresa svaka žrtva prihvatljiva.[3]
Pored pomenutog, u romanu se osporava istinitost svemirskog programa Sovjetskog Saveza, odnosno, aludira se na prevaru i zaveru Sovjetskih vlasti, kao što je to bio i slučaj i sa njihovim najvećim rivalima SAD, za koje se smatra da su lažirali sletanje na Mesec. Zapravo postoje tvrdnje da je snimak iz 1969. godine ne kome se vide prvi koraci čoveka na Mesecu zapravo lažiran i da je delo Stenli Kjubrika koji je on režirao i snimio za potrebe NASE, a sve radi plasiranja priče i stvaranja lažne slike o moći Amerike, nacije koja je prva kročila na Mesec.[4] Ovo je ruska verzija te svemirske zavere.
Ono što je mene u romanu uzdrmalo i bilo mi prilično mučno jeste spremnost vlasti da bez trunke milosti i ljudskosti žrtvuje živote mladih ljudi u cilju stvaranja propagande i mita o veličanstvenosti Sovjetskog društva, što bi u konktrenom slučaju značilo spuštanje čoveka na Mesec i početak osvajanja kosmosa. Užasavajuća je završnica samog romana u kojoj postajemo svesni da je sama misija sletanja na Mesec od početka bila laž i da se taj projekat sprovodio u podzemnim tajnim poligonima ispod Moskve, da su sva ta deca, koja su bila dobrovoljci na silu, protiv svoje volje napravljene i izamipulisane kamikaze, ubeđena da čine jedno plemenito i rodoljubivo delo zarad prospireta svoje države i svog naroda. A zapravo su samo izmanipulisana i zavedena naivna deca koja su žrtvovana zarad interesa beskupoloznih moćnika i državnika. I to je ono što je najstrašnije u samom romanu. Taj postupak obuke i indoktrinacije mladih ljudskih bića da prihvate neminovnost sudbine koja znači sigurnu smrt navodno zarad ideala i većeg dobra Sovjetskog društva, što se na posletku u romanu razotkriva kao najveća laž i obmana. Sa druge strane, ubistva i potpomognuta samoubistva mladih kosmonauta koji su učestvovali u toj suicidnoj misiji je zapravo samo uklanjanje svedoka o počinjenoj prevari. Kad nema svedoka takve jedne obmane, ona postaje istina kojom se kupuju simpatije, srca i duše miliona sunarodnika, građana. Tako se obezbeđuje vladavina, podređenost i pokornost. Stvara kult ličnosti. Žrtvovanjem naivnih duša koje veruju u ideale od strane onih kojima ništa nije sveto. Sovjetski kosmonaut je sleteo na Mesec, postavio radio prijemnik i na taj način označio početak širenja „crvene ideologije“ širom svemira. Grandiozno, pompezno i fascinantno zvuči tako da nema veze što taj kosmonaut nije ni poletio u vis ka nebu i zvezdama, već je svoj let u svemir započeo duboko pod zemljom u kojoj je trebalo da bude sahranjen, u improvizovanim poligonima čiju je pravu namenu i svrhu znao mali broj ljudi. Onih koji su učestvovali u čitavoj zaveri i obmani.
Nikako se ne treba zanemariti vreme nastanka romana, odnosno, činjenica da je roman objavljen ubrzo nakon raspada SSSR-a, u sadašnjoj Rusiji, koja je još uvek bila pod jakim uticajem sovjetskog socijalizma. U tom smislu roman koji je upućivao na licemerje i beskrupuloznost sovjetske države i ukazivao na manipulacije i insinuacije od strane državnih aparata po pitanju svemirskog programa svakako da su bile težak moralni šamar i prst u oko novoj Ruskoj državi. Ipak, smatram da se Peljevin u tom smislu malo susdržavao, da je mogao mnogo više o tome pisati i time se baviti, što bi roman načinilo još efektnijim. Ali imajući u vidu da je u pitanju njegov roman prvenac, da se još uvek gradio kao pisac, ne treba mu zameriti na tome. Roman je na mene ostavio snažan utisak zato sam i pisao o njemu. Bez obzira na činjenicu što su priče o zaverama vezanim za osvajanje svemira od strane ljudi odavno postale bajata vest, ovaj roman treba pročitati iako se bavi temom o kojoj se danas zna mnogo više nego u vremenu kada je pisan pre 30 godina.
[1] OMON – Odeljenje milicije za specijalne namene
[2] Egiptian History: The god Amoun-Ra
[3] Vikipedija: Lajka
[4] eXperiment u kome je sve moguće – Umetničko delo koje je ubilo svog tvorca