Romanu Uzvišenost Darka Tuševljakovića privukla me je prednja korica romana, ogromno sunce sa okom u središtu. Možda me je to odmah asociralo na svevideće oko ili me je jednostavno privukao simbol sunca kao jedan od najsnažnijih simbola koji između ostalog simbolišu božansko, život, energiju… To sada nije ni bitno, jer sam odmah krenuo sa čitanjem i roman pročitao u dahu.
U pitanju je distopija, na trenutke pravi horor, koja se dešava u našoj prestonici. Tako je najjednostavnije i najkraće opisati ovaj roman. Ali to bi sa moje strane bilo neozbiljno, nepotpuno i nedovoljno da ga u pravoj meri dočara i iznese. Mnoge situacije i događaji iz romana podsećaju na sadašnjost koju živimo, ali svakako da ima i elemenata kakotopije koju je Darko i više nego odlično utkao u svoj roman.
Glavna junakinja romana pokušava da pronađe svoje mesto u tom jednom drugačijem svetu u kojem sve veći stepen kontrole nad životima preuzima tehnologija. Ljudskim životima dominira društvena aplikacija Kindred koja pronalazi srodne duše među ljudima a funkcioniše na principu današnje mreže Tinder. Za razliku od Tindera, provere i testiranja koja se sprovode za prijem u Kindred su ravne onima koje sprovodi Nasa za prijem u radni odnos. Možda ovo poređenje zvuči malo preneglašeno, ali tako je nekako to izgledalo u romanu. Znači, sve veći broj ljudi je usled nastale otuđenosti i sve većeg stepana usamljenosti, poput davljenika koji se hvata za slamku, svoj spas nastojao da pronađe u ovoj aplikaciji koji su napravili Kinezi. Mase su očajnički pokušavale da posredstvom moderne tehnologije pronađu svoju srodnu dušu uz koju će svrha njihovog postojanja konačno biti ostvarena a njihova usamljenost i anksioznost nestati onog trena kada ponađu svoju izgubljenu polovinu. Aplikacija je osmišljena da pronalazi idealne partnere, shodno unetim parametrima i svim bitnim činjenicama za svakog pojedinca koji je koristio aplikaciju, a koji bi trebalo da nadomeste i nadograde prazninu i nepotpunost koja je u sve većoj meri obuzimala ljudska bića. U početku je sve to delovalo kao veoma uspešna metoda ljudske simbioze, ali onda su krenula da se dešavaju samoubistva.
Ono što je mene u ovom romanu oduševilo, pa me je samim tim naterlao da o romanu pišem je izneto u redovima koji slede.
Bolest kao demon ili alter ego
Nije neko otrkrovenje da se teške bolesti koje opsedaju telo i duh poistovećuju sa demonima ili alter egom, da mnoge postupke i ponašanja teških bolesnika uslovljava i prouzrukuje bolest koja je telo i obuzela, ali Darko je u svojoj Uzvišenosti to rečima odlično dočaro prikazavši pisca, oca glavne junakinje, kojeg je rak iznutra razorio u tolikoj meri da je u potpunosti zagospodario njegovim bićem. Kancer kao tvorevina mutiranih ćelija se u tolikoj meri proširio telom i bićem pisca da je zapravo od njega načinio drugog čoveka. Promenio mu je suštinu. Izobličio ga je ne samo fizički već i duhovno i mentalno. Ta transformacija izazvana smrtonosnom bolešću može se shvatiti na različite načine. Rađanje alter ega, prevladavanje tamne strane, ludilo, zaposedanje demonom. Na vama je kao čitaocu da to dokučite. Sa druge strane, to „novo biće“ može se shvatiti kao simbioza čoveka i kancera, sačinjena od ljudske ljušture ispunjene crnom, najužasnijom bolešću ovog našeg modernog doba. Bolešću koja je odnela više života nego oba svetska rata zajedno[1].
Ili kao što piše Darko:
Rak ga je ispunjavao kao što tečnost ispunjava čašu, bez oklevanja i zadrške, bez šupljina, aljkavosti, što je samo značilo da je pre dolaska bolesti bio šupalj, da je sva njegova želja da ostavi trag na ovom svetu uzaludna, jer trag na ovom svetu mogu da ostave samo oni iz kojih se život preliva. A on? Iz njega je izbijao samo crni kancer, krao je njegova usta i grlo i izgovarao rečenice po svojoj volji, donosio mu halucinacije, košmare, nagonio ga da hoda u snu, upravljao njime kao lutkom na koncu.
Takav, homo kancer, koji je nastao kroz mutaciju i metastazu, gubi kontrolu nad svojim životom i svojim postupcima i u sve većoj meri postaje smrtna opasnost za svoje okruženje. Šta više, ta koegzistencija ljudskog sa smrtonosnim tumorom, donosi mu veliku agresivnost i određene natprirodne moći koje ga u izvesnom smislu čine superiornijim u odnosu na mediokritete i društvo kojem pripada. Dakle bolest, sa jedne strane donosi brzu i bolnu smrt dok sa druge strane svojim razvojem i metastaziranjem telu svog domaćina pruža određene sposobnosti koje nisu tipične za obične ljude.
Otvaranje trećeg oka
Treće oko, kao mit ili realna mogućnost, oduvek mi je privlačila pažnju i sferu mog interseovanja. Da li postoje ljudi koji poseduju taj neki drugačiji vid, koji zemaljski par očiju sa kojim je rođena velika većina nas, ne može da vidi niti da percepira?
Ako to postoji, i ako je moguće tu sposobnost, po hiduističkim učenjima šestu čakru, aktivirati, onda je Darko u svom romanu to izneo na jedan zanimljiv i neobičan način. Sigurno je da aktiviravje tih „vidovitih sposobnosti“ podrazumeva neke radikalne mere i iziskuje veliku žrtvu i posvećenost. U tom smislu, širenje percepcija i sveta spoznaje u romanu tako je i prikazano. Ekstremno i brutalno. Sa fanatičnom verom onih koji se podrgavaju takvim procesima.
Da bi se progledalo tim vidom potrebno je najpre izgubiti očinji vid. Znači, da bi se svet sagledao nekim novim očima, najpre je nužno oslepeti zemaljskim očima. Duhovni vid se rađa onog trenutka kada nastupi telesna slepost. A to se postiže sprovođenjem posebnog rituala i upotrebom specijalnih uređaja koja posredsvom sunčevih zraka sagorevaju zenice. I onda nastupa privremeno slepilo, koje može odvesti u ludilo ili čak smrt. Ali za one koje istraju u tom procesu inicijacije lagano se bude nova čula i drugačiji pogled na svet. Kroz te oči koje su namerno oslepljenje ukazuje se neka drugačija perspektiva i relanost. I ne samo to. Novoprogledali mogu da se kreću po tim svojim novim vidicima i perspektivama koje su običnim ljudima nevidljivi i nedostupni. Da se kreću, deluju i samim tim utiču na svet u kojem žive sa ostalom većinom zaslepljenih.
Ako stvari sagledamo iz drugog ugla, ili u skladu sa gore navedenim, nekim drugim očima, Darko kroz alegoriju poručuje da je većina slepa kod očiju, da ne vidi ono što je očigledno i da ne shvata šta se dešava. Ali otvaranjem očiju otvaraju se nove mogućnosti i stvaraju nove prilike.
Sa aspekta psihijatrije gubitak vida može se tumačiti kao početak procesa prepravljanja zastarele mape[2] što se u medicinskoj praksi često manifestuje kroz bolna sukobljavanja sa samim sobom. Povratak vida se može shvatiti kao prevazilaženje prethodne slike sveta koju smo duboko gajili u svom biću i koje uglavnom dovodi do sučeljavanja sa vlastitim egom, odnosno, do odbacivanje starih zabulda i iluzija koje su samo bile kočnica u daljem razvoju i evoluciji. Bol tog iskustva ravna je bolu namernog oslepljenja.
Groteksa i androginija kao moguća evolucija čoveka
Da bismo se pozabavili androginijom i groteksom najpre je nužno da malo spojlujemo. Uzvišeni u romanu su oni koji su prihvatili novi poredak stvari i povinovali se tehnokratiji koja u sve većoj meri preuzima kontrolu nad njihovim životima. Povinovanje započinje registracijom u aplikaciji Kindred. Uzvišeni kao svojevrsna privilegovana kasta svoj dalji život provode u novim futurističkim građevinama koje odstupaju od poznatih fizičkih i meta-fizičkih principa. U pitanju su tvorevine koje imaju mogućnost transformacije i kretanja i u koje ne mogu kročiti oni koji nisu prihvatili Kindred kao svoje, nazovimo ga tehnološko božanstvo, jer ih jednostavno građevina ne prihvata.
Odabrani i spareni sa svojim izabranicama pronađenih putem hi-tek aplikacije svoj novi život žive u tim tvorevinama koje u romanu posprdno nazivaju Šnenokle, izolovani od ostatka sveta koji nije prihvatio principe Novog vrlog sveta.
Kindred je omogućio da se srodne duše napokon pronađu i spario dve odvojene polovine što i više nego nedvosmisleno upućuje na Mit o srodnim dušama i androginiji.
Međutim, to sparivanje u romanu odigrava se na najgori grotesni fizički način. Dve jedinke spojene su nesimetrično i nepravilno u jednu grotesku od bića, sa nepravilno raspoređenim udovima i drugim delovima tela koje je kao takvo gotovo da fizički nije funkcionalno. Kao da su se dva tela međusobno ispreplitala, pretakala i stapala jedno u drugo dok se u jednom trenutku nisu spojila u jednu celinu. Sama vizuelizacija takvog jednog bića deluje užasno.
ili kao što piše u romanu:
Prvo stvorenje tek je delimično ličilo na čoveka. Bilo je sastavljeno od ljudskih delova – zapravo od velikih broja delova, pogrešno sklopljenih i nakalemljenih, spojenih u nestabilnu masu koja se teturala na izdancima nalik na deformisana stopala ili otečene laktove… Prilika je bila gola, ali nije bilo lako odrediti od čega se sastoji njen torzo. Uočila sam dva pupka ili nešto što je, udvojeno na rastegnutoj koži, ličilo na dva pupka. Spustila sam pogled i shvatila da gledam i u dva polna organa, muški i ženski. Trebalo mi je vremena da razaznam njihov položaj, to jest da shvatim da su spojeni u trajnom koitusu.
Možda takvim prikazom sklapanja „srodnih duša“ u jednu monstruoznu jedinku autor stvara novo androgino biće koje treba simbolički da predsavlja evoluciju čoveka. Biće koje fizički više i ne podseća na homo sapijensa, koje je samo postalo deformacija, anomalija i groteska.
Možda tim prikazom fizičke izobličensoti i grozote autor upućuje na ljudsku duhovnu izopačenost koja u sve većoj meri ovaj svet vodi u sve veće nakaradnosti i ponore.
Super beba, novi natčovek
Sa prvom pojavom Mega bebe, pred sam kraj romana, kao munja sevnula je asocijacija. Odiseja 2001. Kraj filma. Ja sam u tom smislu i shvatio simboliku ogromne bebe koja je „šetala“ rekom Sava i Beogradom i izazivala paniku i strah sa jedne strane ali i uzbuđenost i oduševljenost sa druge strane. Beba koja je svojom veličinom i snagom lako mogla srušiti most ili zgradu ili smrviti gomile ljudi koji su bili u blizini. Beba kolos.
I ova super beba može se posmatrati kao simbol evolucije ljudskog bića. Najpre kroz Kjubrikovu i Klarkovu Odiseju kao rađanje jednog super bića, zvezdanog deteta, a na posletku i kroz Ničeovog natčoveka za kojeg su nacisti verovali da predstavlja Arijevsku rasu. Kako god shvatili to novorođenče, u pitanju je biće koje je superiornije u odnosu na čoveka, ako po ničem drugom onda makar po veličini.
Nigde u romanu nije navedeno kako je ta ogromna beba nastala već je ostavljeno čitaocima da sami o tome donesu zaključak. Možda su sve te simbioze koje su izazvane upotrebom kineske prestižne tehnologije koje su ljude fizički sparivale u telesne spodobe i nakaze za krajnji cilj imale rađanje novog čoveka. Mega Bebe.
Na kraju krajeva, pojava bebe ima i religijske konotacije, pa se u tom smilu može tumačiti kao rađanje novog Mesije ili pak Antihrista ili je to u pitanju jedno te isto.
Ne znam šta da vam kažem. Možda odgovor na to pitanje ima neko iz Sunčevog plemena. Ili se odgovor možda krije u romanu Uzvišenost. Da biste to shvatili moraćete da pročitate roman. Mislim da sam rekao i više nego što je trebalo.
[1] Izvor: https://ourworldindata.org/cancer, 31.1.2023.
[2] Skot Pek – Put kojim se ređe ide, Prenos: Zastarela mapa