Tog 25. maja 1938. godine u Oregonu rodio se američki pisac kratkih priča i pesnik Rejmond Karver. Vodio je buran život. Čim je završio srednju školu, počeo je da radi kao domar, kasnije kao dostavljač, pomoćnik bibliotekara, radnik u pilani samo da bi imao od čega da izdržava svoje dvoje dece i ženu. Bio je prepoznatljiv kao pisac, ali je boravio često po bolnicama zbog svog alkoholizma. Upamćen je kao jedan od najvećih američkih pisaca kratkih priča. Preminuo je u svojoj pedesetoj godini života od raka pluća. Povodom njegovog rođendana, prezentujem priču Šefova kuća koju je objavljenja u njegovoj knjizi Katedrala.
Rejmond Karver – ŠEFOVA KUĆA
Ves je tog leta iznajmio nameštenu kuću severno od Eureke od izlečenog alkoholičara zvanog Šef. Onda me je pozvao i zamolio da sve napustim i dođem tamo da živim sa njim. Rekao je da je prestao da pije. Znala sam kako to izgleda. Ali on nije prihvatao moje izgovore. Zvao je ponovo i rekao: Edna, okean se vidi sa prednjeg prozora. Oseća se so u vazduhu. Slušala sam ga kako govori. Nije gutao reči. Rekla sam: Razmisliću. I razmislila sam. Nedelju dana kasnije zvao je opet i rekao: Je l’ dolaziš? Rekla sam da još uvek razmišljam. On reče: Počećemo sve iz početka. Odgovorih mu da mora da učini nešto za mene ako dođem. Sve što hoćeš, rekao je Ves. Hoću da pokušaš da budeš onaj Ves koga sam nekad poznavala, rekla sam. Stari Ves. Ves za koga sam se udala. On tada poče da plače, a ja to shvatili kao znak njegovih dobrih namera. U redu, doći ću, rekoh.
Ves je napustio svoju prijateljicu, ili ona njega — nisam znala, niti sam marila. Kada sam odlučila da odem sa Vesom, morala sam da se oprostim sa svojim prijateljem. Grešiš, reče moj prijatelj. Nemoj to da mi radiš, reče on. Šta će biti sa nama? rekao je. Moram to da uradim za Vesovo dobro, odgovorih. Pokušava da ostane trezan. Sećaš se kako je to. Sećam se, rekao je moj prijatelj, ali neću da ideš. Provešću leto sa njim, rekla sam. Onda ću da vidim. Vratiću se, rekoh. On reče: A ja? A šta je za moje dobro? Nemoj da se vraćaš, reče.
Tog leta pili smo kafu, kabezu, i razne voćne sokove. Celog leta. Poželela sam da se leto nikad ne završi. Znala sam da je to nemoguće, ali sam posle mesec dana sa Vesom u Šefovoj kući ponovo stavila svoj venčani prsten. Nisam ga nosila već dve godine. Sve od one večeri kada se Ves napio i bacio svoju burmu u breskov sad.
Ves je imao nešto para tako da nisam morala da radim. I ispostavilo se da nam je Šef dao kuću skoro besplatno. Nismo imali telefon. Plaćali smo za plin i struju i kupovali na rasprodajama. Jednog nedeljnog popodneva Ves je izašao da kupi prskalicu i vratio se sa poklonima za mene. Doneo mi je lep buket krasuljka i slamni šešir. Utorkom uveče smo obično išli u bioskop. Drugih večeri Ves bi išao na antialkoholičarske sastanke, kako ih je zvao. Šef bi ga pokupio kolima ispred kuće i vratio ga posle sastanka. Povremeno bismo Ves i ja išli da pecamo pastrmku u nekoj od obližnjih laguna sa slatkom vodom. Pecali smo sa obale i za ceo dan bismo upecali samo nekoliko sitnih riba. Biće dobre, rekla bih i ispekla ih to veče za večeru. Ponekad bih skinula šešir i zaspala na ćebetu pored pecaljke. Poslednje čega bih se sećala bili su oblaci koji plove prema Velikoj dolini. Noću bi me Ves uzeo u naručje i pitao da li sam još uvek njegova devojčica.
Naša deca su se držala po strani. Čeril je živela sa nekim ljudima na farmi u Oregonu. Čuvala je stado koza i prodavala mleko. Držala je i pčele i punila tegle medom. Imala je svoj život i nisam joj na tome zamerala. Uopšte je se nije ticalo šta se sa nama dešava dokle god je ne bismo umešali. Bobi je u državi Vašington radio kao sezonski kosilac. Planirao je da posle kosidbe radi na plantažama jabuka. Imao je devojku i štedeo novac. Pisala sam mu pisma i potpisivala ih sa: „Uvek te voli.”
Jednog popodneva dok je Ves čupao korov u bašti, Šef se dovezao pred kuću. Radila sam oko sudopere. Pogledala sam i videla kako Šef parkira svoja velika kola. Videla sam njegova kola, put do kuće, magistralu, peščane dine i okean iza magistrale. Nad vodom su se nadneli oblaci. Šef izađe iz kola i zadiže pantalone oko struka. Znala sam da se nešto sprema. Ves prestade da radi i uspravi se. Na sebi je imao rukavice i platneni šešir. Skinuo je šešir i obrisao lice nadlanicom. Šef mu je prišao i zagrlio ga. Ves skide rukavicu. Ja priđoh vratima. Čula sam kako Šef kaže Vesu da mu je bogzna kako žao što mora da nas zamoli da se iselimo do kraja meseca. Ves skide i drugu rukavicu. Zašto, Šefe? Šef reče da je njegovoj ćerki Lindi, ženi koju je Ves još od svojih pijanačkih dana zvao Debela Linda, potrebno da se negde smesti i da je ovde najpogodnije. Šef je rekao Vesu da se Lindin muž pre nekoliko nedelja odvezao nekuda svojim ribarskim čamcem i da posle toga niko više nije ništa čuo o njemu. Ona je moja krv, rekao je Šef Vesu. Izgubila je muža. Izgubila je oca svog deteta. Mogu da joj pomognem. Drago mi je što sam u mogućnosti da joj pomognem, reče Šef. Žao mi je, Vese, ali moraćeš da potražiš drugu kuću. Onda Šef ponovo zagrli Vesa, zadiže pantalone, i odveze se u svojim velikim kolima.
Ves uđe u kuću. Spusti šešir i rukavice na tepih i sede u veliku fotelju. Šefovu fotelju, pomislih. Šefov tepih, isto tako. Ves je pobledeo. Sipala sam dve šoljice kafe i dodala mu jednu.
Sve je u redu, rekoh. Nemoj o tome da brineš, Vese, rekla sam. Sela sam na Šefovu sofu držeći šoljicu kafe.
Debela Linda će sada ovde da živi umesto nas, reče Ves. Držao je svoju šoljicu ali nije pio.
Vese, nemoj da se nerviraš, rekla sam.
Muž će joj se odjednom pojaviti negde u Kečikanu, reče Ves. Muž Debele Linde ih je jednostavno napustio. I ko bi mogao da mu zameri? dodao je Ves. I on bi na njegovom mestu uzeo čamac i pobegao radije nego da provede ostatak života sa Debelom Lindom i njenim detetom. Zatim Ves spusti šoljicu pored rukavica. Ovo je do sada bio srećan dom, reče.
Naći ćemo drugu kuću, rekla sam.
Nikad kao ovu, rekao je Ves. Nikad to neće biti isto. Ova kuća nam je potpuno odgovarala. Za nju su vezane lepe uspomene. Sada će u njoj biti Debela Linda i njeno dete, reče Ves. On podiže šoljicu i otpi gutljaj.
Ovo je Šefova kuća, rekla sam. On najbolje zna šta treba da uradi.
Znam, reče Ves. Ali, to ne mora da mi se dopada.
Ves je dobio čudan izraz. Poznavala sam taj izraz. Stalno je jezikom dodirivao usne. Počeo je da palcem gura košulju pod kaiš. Ustao je iz fotelje i otišao do prozora. Stajao je posmatrajući okean i oblake koji su se gomilali. Lupkao je prstima bradu kao da o nečemu razmišlja.
I jeste razmišljao.
Smiri se, Vese, rekla sam.
Ona bi da se smirim, rekao je. I dalje je stajao na istom mestu.
Ali minut kasnije prišao je i seo pored mene na sofu. Prekrstio je noge i počeo da vrti dugmeta na košulji. Uzeh ga za ruku i počeh da pričam. Pričala sam mu o ovom letu. Ali, uhvatila sam samu sebe kako govorim o tome kao o nečemu što se dogodilo u prošlosti. Možda pre nekoliko godina. U svakom slučaju, kao o nečemu što je završeno. Onda počeh da govorim o deci. Ves reče kako bi voleo da može da počne iznova i da ovoga puta sve uradi kako valja.
Oni te vole, rekla sam.
Ne, ne vole me, reče.
Jednog dana će sve razumeti, rekoh.
Možda, rekao je Ves. Ali to onda neće biti više važno.
Ne znaš, rekla sam.
Znam ponešto, reče Ves i pogleda me. Znam da mi je drago što si došla ovamo. Uvek ću toga da se sećam, reče Ves.
I meni je drago, rekla sam. Drago mi je što si našao ovu kuću, rekoh.
Ves se ušmrknu. Onda se nasmeja. Oboje smo se smejali. Onaj Šef, reče i odmahnu glavom. Nabacio nam je nisku loptu, kurvin sin. Ali volim što si nosila svoj prsten. Volim što smo imali ovo vreme samo za nas, rekao je Ves. Onda sam ja nešto rekla. Rekla sam: Pretpostavi, samo pretpostavi, da se nikad ništa nije dogodilo. Zamisli da je ovo bio prvi put. Samo pretpostavi. Ništa ti neće biti. Kaži da se ništa od onoga nije desilo. Znaš na šta mislim? Šta bi onda? rekla sam.
Ves me je netremice gledao. Onda reče: U tom slučaju bi to morali da budu neko drugo dvoje. Neko ko nije kao mi. Ja nisam više u stanju da se zanosim pretpostavkama. Rođeni smo ovakvi kakvi smo. Shvataš li šta ti govorim?
Rekoh mu da nisam napustila pristojan život i prešla hiljadu kilometara da bih ovo čula od njega.
On reče kako mu je žao, ali da ne može da govori kao neko ko nije on. Ja nisam neko drugi. Da sam neko drugi, sigurno ne bih bio ovde. Da sam neko drugi, ne bili bio ja. Već sam ono što sam. Zar ne vidiš?
U redu je, Vese, rekla sam. Prinela sam njegovu ruku svom obrazu. Onda, ne znam kako, setih se kako je izgledao kao devetnaestogodišnjak, kako je izgledao dok je trčao preko ovog polja u susret ocu koji je sedeo na traktoru sa rukom iznad očiju i gledao Vesa kako trči. Upravo smo se dovezli iz Kalifornije. Izašla sam iz kola sa Čeril i Bobijem i rekla: Eno vam dede. Ali, bili su još suviše mali.
Ves je sedeo pored mene i češkao bradu, kao da je pokušavao da učini sledeći korak. Vesov otac je umro a naša deca su odrasla. Pogledala sam Vesa i onda bacila pogled oko sebe na Šefovu dnevnu sobu i njegove stvari, i pomislila da moramo nešto da učinimo i to brzo.
Dušo, rekla sam. Slušaj, Vese.
Šta hoćeš? rekao je. I to je sve što je prozborio. On je, izgledalo je, bio odlučio. Ali, pošto je odlučio, nije mu se žurilo. Uvalio se u sofu, prekrstio ruke na krilu i zaklopio oči. Ništa više nije rekao. Nije ni morao.
Izgovorila sam u sebi njegovo ime. Bilo je to lako ime za izgovaranje a i ja sam već dugo bila navikla da ga izgovaram. Onda sam ga još jednom izgovorila. Ovoga puta naglas. Vese, rekla sam.
Otvorio je oči. Ali nije me pogledao. Samo je ostao da sedi na istom mestu i da gleda prema prozoru. Debela Linda, rekao je. Ali, znala sam da ne misli na nju. Ona mu ništa nije značila. Samo ime. Ves ustade, navuče zastore, i okean namah nestade. Ja sam otišla da spremim večeru. Bilo je još nešto zaleđene ribe. Skoro ništa drugo nije ostalo. Večeras ćemo malo pospremiti kuću, pomislila sam, i to će biti kraj.
