Na svom posledenjem danu godišnjeg odmora jurcao sam kao muva bez glave sa namerom završavanja svih preostalih obaveza koje svakako da neću moći da završim kada krenem sa radom i kada upadnem u tu svakodnevu radnu mašinu, koja će me svakim radnim danom bez milosti mleti sa namerom da iz mene maksimalno iskoristi i iscedi svaki atom moje snage i elana a sve zarad ostvarivanja što veće profitabilnosti i većeg radnog učinka.
Pametni telefon je non-stop zvonio, bez obzira što sam još uvek bio na odmoru. Poslovne obaveze su se gomilale za vreme mog odsustvovanja sa posla, rokovi su se primicali kraju tako da nije bilo nikakvo čudo što je telefon sve vreme urlao pishodeličnu melodiju koju sam odredio kao vrstu zvona kojom će se oglašavati kada me neko pozove. A ja nisam znao šta pre da uradim i koji obavezu pre da završim. Zvonjava telefona me je samo u tome još više osujećivala. U međuvremenu je počela da pada kiša tako da sam znatno ubrzao sa svojim aktivnostima i jurnjavama po gradu da ne bih pokisao više nego što treba. Svratih do Opštine da bih završio svoje obaveze koje sam tamo imao. Stadoh u red ispred jedne od kancelarija u kojem je čekalo nekoliko prilično nervoznih ljudi koji su sve vreme nešto gunđali. Posle petnaestak minuta dođoh na red, predah potrebnu dokumentaciju i opštinska činovnica mi reče mi da će sve biti završeno za sat vremena, tako da ponovo dođem za sat vremena i podignem dokumentaciju. Izađoh iz Opštine i svratih do kioska da kupim cigarete, jer sam još jednu paklicu dotukao do kraja. Na omanjoj tezgi ispred kioska sa cigaretama i novinama bila je poređana gomila knjiga među kojima je bila i knjiga satkana od 3 romana Haleda Hoseinija: „Lovac na zmajeve“, „100 čudesnih sunaca“ i „A planine odjeknuše“. Cena knjige bila je vrlo pristupačna i reših da je kupim za svoju kolekciju. Knjiga je bila je prilično obimna i teška imajući u vidu da je bila 3 u 1. Svratih do obližnjeg kafića, da popijem kafu i predahnem dušom od silne jurnjave i naše birokratije, nadajući se da će kiša u međuvremenu prestati da pada. Kafić je bio pun. Jedva nađoh slobodan sto. Sedoh, poručih kafu i knjigu stavih na sto. Stigla je kafa. Pio sam je polako. Zapalio sam cigaretu i duboko uvlačio u sebe dim koji mi je puno pluća i činio me izrazito ispunjenim i smirenim. Telefon je i dalje zvonio. Javljao sam se na svaki poziv. Razgovarao. Kiša je prestala da pada. Platio sam račun. Taman sam se spremao da krenem kada je telefon ponovo zazvonio. Sa druge strane linije bio je jedan veoma nezgodan komintent sa kojim sam redovno ulazio u konflikt. Tako je bilo i ovog puta. Digao mi je pritisak na + ∞ svojim prostačkim i nekulturnim ponašanjem i komentarima. Raspravljao sam se sa njim dok sam izlazio iz kafića. Tom prilikom prilično iznerviran i besan zbog telefonskog poziva koji je i dalje trajao zaboravio sam da ponesem knjigu koju sam kupio. Ostala je na stolu u kafiću a ja sam nastavio dalje svojim putem.
Otišao sam do banke, da pored podnošenja zahteva za novi kredit sinu studentu uplatim neku kintu, jer kao što znate, studenti su uvek u frci sa kintom. Tamo sam izgubio više od sat vremena. Nakon toga otišao sam do Opštine i podigao dokumentaciju. Potom sam otišao do Javnog beležnika da izvučem kopije Izvoda iz Matične knjige rođenih, pa do Pošte da podignem jednu pristiglu pošiljku i time završio sve ono što sam planirao. Bio sam zadovoljan zbog toga. Nasmejan i raspoložen dođoh do auta, sedoh i odvezoh se kući.
Ušao sam u kuću. Supruga je skuvala kafu i dok smo razgovarali pitala me ja kako je bilo u gradu. Ja krenuh sa pričom i u tom trenutku se setih da sam zaboravio knjigu u kafiću.
U trenutku sam popizdeo. Kako sam mogao da je zaboravim? Knjiga nije bila velike vrednosti. Tri romana jedna crvena, ali mnogo mi je bilo krivo zbog toga, jer sam tu knjigu odavno merkao da kupim, ali uvek sam nekako bio u frci sa kintom pa sam kupovinu odlagao. I konačno kada sam odlučio da je kupim, ja sam je zaboravio u kafiću. Došlo mi je da iskočim iz sopstvene kože. Razmišljao sam da li da se vratim nazad i vidim da li je kojim slučajem knjiga još uvek u kafiću. Prošlo je više od tri sata od trenutka kada sam je zaboravio. Bila je mala verovatnoća da ću knjigu zateći u kafeu. Bio sam ubeđen da ju je neko uzeo. Ipak bila je to obimnija knjiga. Vredela je mnogo više nego što je koštala. Za one koji poznaju kvalitetnu pisanu reč.
Seo sam na biciklu, jer nisam želeo autom da idem i gubim vreme jureći parking mesto koje je uvek manjkalo, i krenuo ka kafeu. Brzo sam stigao da kafea. Vozio sam brže nego inače. Izjedala me je nervoza i blagi bes na samog sebe kako sam mogao da budem tako nesmorten i nepažljiv. Kafe je i dalje bio pun. Nije bilo slobodnog mesta. Za stolom za kojim sam sedeo tri sata ranije sedeli su momak i devojka koji su blejali u svoje pametne telefone i delovali kao da su hipnotisani tim sjajem koji je isijavao iz uređaja koje su čvrsto stiskali u svojim rukama. Knjiga je stajala na istom mestu na kojem sam je i ostavio. Niko je nije uzeo. A ko zna koliko je njih sedelo za tim stolom nakon mog odlaska. Lice mi se ozarilo osmehom. Izvinio sam se paru što ih ometam u njihovom blejanju u telefon i rekao da sam zaboravio knjigu i da sam došao po nju. Oni knjigu kao da nisu ni primetli. Nisu ništa rekli već su nastavili sa blejanjem u svoje telefone. Ja sam knjigu uzeo, seo na biciklu i krenuo nazad ka svojoj kući. Dok sam okretao pedale razmišljao sam o knjizi i događaju koji se upravo dogodio. Knjiga je tri sata stajala na stolu i niko je nije uzeo. To nije značilo da smo postali savesniji ili bolji nego što jesmo. To je značilo da više niko ne čita. Da knjiga više nikom ništa ne znači. Da sam kojim slučajem zaboravio novčanik, telefon, tablet, naočare za sunce ili bilo šta drugo što se da zaboraviti, pitanje je da li bih ga zatekao posle tri sata gde je gužva non-stop i protok ljudi veliki. Sigurno je da bi neko uzeo ono što mu ne pripada i što nije njegovo. Sva sreća da sam zaboravio knjigu, pa niko nije ni pokušao da je otuđi. Drago mi je zbog toga, iako sam sva tri romana koja se nalaze u knjizi već pročitao. Kad malo bolje razmislim, da knjigu kojim slučajem nisam zatekao u kafiću, ne bi mi bilo mnogo krivo znajući da ju je uzeo neko ko voli da čita i ko zna pravu vrednost knjige. Ali drago mi je što nije naišao neko takav, ako takvih zapravo još uvek ima.