Švajcarac sa smešnim šeširom koji sedi pored mene na balkonu indijskog restorana znoji se kao lud. Nije on jadan kriv. I ja se znojim, a trebao bih biti baždaren na ovakve temperature. Ali Bali nije Tel Aviv. Vazduh je ovde toliko vlažan da ga možeš piti na cevčicu. Švajcarac mi priča da je upravo između dva posla, pa ima vremena za putovanje. Donedavno je bio upravnik hotelskog kompleksa u Novoj Kaledoniji, ali dobio je otkaz. Duga je to priča, kaže, no rado će mi je ispričati. Turska spisateljica kojoj se nabacivao čitave večeri pre sat vremena rekla mu je da ide u WC i još se nije vratila. Ionako je već previše popio, kaže, i ako pokuša ustati, verovatno će se skotrljati niz stepenice, pa mu je onda bolje da ostane tu gde jeste, naruči još jednu votku s ledom i ispriča mi svoju priču.
Mislio je da je mesto upravnika hotelskog kompleksa u Novoj Kaledoniji stvarno prava stvar, ali tek kad je tamo stigao, shvatio je kakva je to rupa. Klima u sobama nije radila, a u obližnjim planinama skrivali su se pripadnici gerile, koji obično nikome nisu smetali, ali zbog nekog neobjašnjivog razloga – verovatno dosade – voleli su plašiti hotelske goste u šetnji. Čistačice su kategorično odbijale približiti se mašini za pranje veša jer su tvrdile da je opsednuta duhovima, i umesto toga čaršave su prale u reci. Ukratko, hotelski kompleks uopšte nije izgledao kao u brošuri.
Bio je zaposlen oko mesec dana kad je u hotel stigao par bogatih Amerikanaca. Iste sekunde kad su kročili u lobi, znao je da će praviti neprilike. Imali su onaj pogled tipičan za nikad zadovoljne goste, one koji se na recepciji žale zbog temperature vode u bazenu. Švajcarac je seo iza pulta recepcije, natočio si čašu viskija i čekao njihov gnevni poziv. Poziv je stigao za manje od četvrt sata.
„Imamo guštera u kupatilu”, vikao je promukli glas s druge strane linije.
„Na ostrvu ima mnogo guštera, gospodine”, rekao je Švajcarac pristojno. „To je deo šarma ovoga mesta.”
„Šarma ovoga mesta?” drao se Amerikanac. „Šarma ovoga mesta? Moja žena i ja uopšte nismo šarmirani. Hoću da neko istoga trenutka dođe ovamo i makne tog guštera iz sobe, je li vam jasno?”
„Gospodine”, rekao je Švajcarac, „to što ćemo maknuti tog jednoga guštera neće vam puno pomoći. Ovo je područje prepuno guštera. Gotovo je sigurno da ćete ih sutra ujutro pronaći još nekoliko u sobi, možda čak i u krevetu. No to i nije tako strašno jer…”
Švajcarac nije stigao da dovrši rečenicu, Amerikanac mu je zalupio slušalicu u facu. Evo ga, stiže, pomislio je Švajcarac iskapivši ostatak viskija. Za minut će biti ovde na recepciji i urlati na njega. Kakve je on sreće, tip sigurno poznaje nekoga na višem položaju u hotelskom lancu, i njega će sjebati do kraja.
Tromo je ustao sa stolice iza recepcije, jer je odlučio da reaguje prvi: uzeće bocu šampanjca i sam im je odneti. Ulizivaće im se baš kako su ga naučili u hotelijerskoj školi i izvući se iz kaše koju je sam zakuvao. To nije bilo zabavno, ali je bila jedina ispravna stvar u tom trenutku. Na pola puta do njihove sobe spazio je kako mu se približava Amerikanac u jurećem autu. Proletio je pored njega u pravcu glavnog puta. Pokušao je mahajući rukom da ga pozdravi, ali auto nije usporio.
Otišao je u njihovu sobu. Ostavili su vrata otvorena. Njihovih kofera nije bilo. Otvorio je vrata kupatila i ugledao guštera. I gušter je ugledao njega. Tako su se nekoliko trenutaka gledali u tišini. Bio je dugačak oko metar i po i imao je kandže. Vidio je takvog jednom u nekom dokumentarcu kako žvače živu kozu; nije se tačno sećao što su u filmu rekli o toj vrsti, osim da deluju zastrašujuće i da ih nije prijatno sresti. Sad mu je bilo jasno zašto su se Amerikanci pobegli glavom bez obzira.
„I to je kraj te priče”, rekao je Švajcarac. Ispostavilo se da su Amerikanci stvarno napisali pismo upravi, i nedelju dana kasnije on je dobio otkaz. Od tada putuje. U novembru se vraća u Švajcarsku da vidi može li se priključiti bratu u preduzetničkim vodama.
Kad sam ga upitao misli li da u toj njegovoj priči postoji pouka, rekao je da sigurno mora postojati neka, ali da on ne zna tačno koja. „Možda je pouka ta”, rekao je nakon kraće pauze, „da je svet prepun guštera, pa čak i ako u vezi s tim ne možemo ništa preduzeti, uvek je dobro znati koliko su veliki.”
Švajcarac me je pitao odakle sam. Iz Izraela, rekao sam, i stvarno sam prošao golgotu da dođem na ovaj književni festival. Moji roditelji nisu hteli da idem. Bilo ih je strah da će me neko kidnapovati ili ubiti. Naposletku, Indonezija je muslimanska zemlja, vrlo antiizraelski nastrojena, neki kažu i vrlo antisemitska. Pokušao sam ih smiriti šaljući im link ka internet stranici Vikipedije na kojoj piše da većinu stanovništva na Baliju čine hindusi. Nije pomoglo. Tata nije odustajao od argumenta da neko ne treba imati veliku većinu da mi rokne metak u glavu. Ispred izraelske ambasade u Džakarti jednom su spalili izraelsku zastavu, a sada kad više nemamo diplomatske odnose zastave spaljuju ispred američke ambasade. Živi Izraelac ulepšao bi im dan.
Čak ni dobijanje vize nije bilo lako, morao sam čekati pet dana u Bangkoku, i morao bih se bio vratiti u Izrael da direktor festivala nije pronašao Facebook stranicu nekog višeg službenika u indonezijskom Ministarstvu inostranih poslova i postao mu Facebook prijatelj. Rekao sam Švajcarcu da se baš spremam za čitanje na otvarenju festivala u palati pred kraljevskom porodicom i guvernerom Balija, pa ako se uspe ostati na nogama, da ga srdačno pozivam. Švajcarcu se ludo svideo moj predlog. Moram mu pomoći da ustane, ali nakon prvog koraka uspeva da hoda samostalno.
Na otvorenju je više od petsto ljudi. Guverner i predstavnici kraljevske porodice sede u prvom redu. Gledaju me dok čitam. Ne mogu im odgonetnuti izraze lica, ali izgledaju mi vrlo usresređeno. Prvi sam izraelski pisac koji je ikada došao na Bali. Možda čak i prvi Izraelac, prvi Jeverjin kojeg je okupljena publika ikad videla. Što li oni vide kad me pogledaju? Verovatno guštera i, sudeći po osmesima koji se polako pojavljuju na njihovim licima, taj je gušter mnogo manji i mnogo simpatičniji od onog što su očekivali da vide.
Odlomak iz knjige SEDAM DOBRIH GODINA, 2015.
Etgar Keret rođen je u Tel Avivu 1967. godine i jedan je od najpopularnijih izraelskih pisaca današnjice. Majstor savremene kratke proze. Paradoksalan poput Kafke, ironičan poput Vonegata, komedijaš poput Vudija Alena, a ipak autentičan, urnebesan, pronicljiv i uvek neobičan. Osim što su bestseleri u Izraelu, njegove knjige osvojile su najuglednija međunarodna priznanja i prevedene su na dvadesetak jezika. Etgar Keret je i kao filmski redatelj ostvario zapaženu međunarodnu karijeru: njegov film Skin Deep osvojio je prve nagrade na više međunarodnih filmskih festivala i dobitnik je izraelskog Oskara, a za film Meduze Keret je 2007. osvojio nagradu Camera d’Or filmskog festivala u Kanu.