Za roman „Luzitanija“ Dejana Atanackovića čuo sam pre nego što je dobio Ninovu nagradu za najbolji roman, dok je još bio u širem izboru. Odmah me je privukao naziv romana i još tada sam rešio da ga pročitam, bez obzira da li će roman biti ovekovečen tom važnom književnom nagradom ili ne. Naziv Luzitanija sam odmah shvatio kao reč koja je izvedena iz engleske reči „Lose“ što znači izgubiti, gubiti, pa sam samim tim njoj automastki dao značenje Gubitanija. Luzitaniju sam skapirao kao naziv za državu u kojoj žive gubitnici, ljudi koji su osuđeni na propast, za koje nema budućnosti i nade. Suvišno je reći da sam je identifikovao sa ovom našom Stradijom u kojom živimo. Tom prilikom prevideo sam činjenicu da je postojao brod pod tim nazivom koji je bio potopljen u toku 1. svetskog rata, što je Dejan iskoristio da započne svoje slojevite i neobične priče u romanu.
Roman je u međuvremenu dobio Ninovu nagradu za najbolji roman objavljen u 2017. godini i ja sam ga kupio prvom prilikom. Pročitao sam ga tek sada, jer sam već čitao nekoliko knjiga uporedo pa dok sam ih sve pročitao trebalo mi je vremena. Ali dok sam čitao roman shvatio sam da moja prva asocijacija na naziv romana i nije bila toliko pogrešna.
Šta je zapravo Luzitanija?
U romanu umobolni su Luzitaniji davali različita značenja i tumačenja.
Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.
Eto ja sam je shvatio kao državu u kojoj žive gubitnici.
U romanu Luzitanija je jedna novonastala država na malom delu teritorije tadašnjeg Beograda koji je bio zahvaćen vihorom 1. svetskog rata. Zapravo, pacijenti i osoblje duševene bolnice u Beogradu uspostavljaju od mentalne ustanove eksteritorjalnu državu unutar prestonice Srbije pod nazivom Luzitanija. Sama bolnica pre nego što je proglašena i ustrojena za Republiku bila je jedinstvena u svom funkcionisanju i u totalnoj suprotnosti i neskladu sa poretkom i stanjem stvari koje je vladalo u državi kojoj je i sama pripadala. Bila je to jedna utopijska institucija u kojoj gotovo da nije bilo razlike između osoblja i pacijenata i u kojoj se lečenje i tretman „bolesnika“ sprovodio nekonvecionalnim metodama kao što su učešće u horovima, maskenbalima, pozorišnim predstavama, bavljenje umetnošću… Pacijenti nisu smatrani bolesnicima već korisnim i važnim članovima kolektiva. Sa takvim naučnim i životnim pristupom i odnosom, ta mentalna institucija svakako da se nije uklapala u taj ambijent ratne šizofrenije koja je sve više eskalirala. Proglašnjem ludnice u državu, Luzitanija otpočinje svoje nezavisno postojanje i delovanje u odnosu na svoje okruženje i matičnu državu kojoj je do skora i sama pripadala. Najveći apsurd u romanu je činjenica da baš u toj jednoj novonastaloj mini državi, koju su oformili ludaci, a koja je pre toga bila ludnica, srećemo mnogo više razuma i normalnosti nego u tom svetu normalnih koji je okružuje i koji je ispunjen ratnim ludilima koji uzimaju sve više maha i žrtava. Tu se u vezu dovode ludilo i glupost, gde autor glupost osuđuje i smatra mnogo štetnijom po čitav kolektivizam. Samim tim Republika Luzitanija postaje država koja odaje pohvalu ludosti ali osudu gluposti smatrajući da je naša kolektivna stupidnost i dovela do svega ovog što nam se izdešavalo i što nam se i dalje dešava. Stigmatatizacija umobolnosti i konstanno odbijanje da se razume i prihvati, kao i tolerancija i glorifikacija gluposti su dovele do toga da nam budalaštine i primitivizam kreiraju i degradiraju živote. Neminovo moram da naglasim da to separatističko stremljenje jedne psihijatriske ustanove da se odcepi od svoje države i postane sama za sebe država, bezuslovno nas vraća u te neke devedesete godine dvadesetog veka kada se kroz bolne i krvave secesije raspala SFRJ. Takođe, upućuje nas i na današnju situaciju sa Kosovom koje je već okončalo tu fazu separatizma, ma koliko se mi pravili blesavi da to vidimo i prihvatimo. Nema sumnje ni dileme da je autor pisao o prošlosti koja se dogodila pre 100 godina, ali takođe nema sumnje u tome da u napisanom prepoznajemo i današnjicu koju živimo. To ne znači da je u pisac koristio aluziju kao stilsku figuru. Za tim gotovo i da nema potrebe. To nam samo govori da se neke stvari kod nas nikad nisu promenile i posle protoka od jednog veka. A ta činjenica i istina je žalosna i poražavajuća, jer istorija valjda i postoji da nas nečemu nauči i da iz doživljenog i zabeleženog, posle izvesnog vremena, izvučemo neke pouke. Izgleda da to ne važi u našem slučaju.
Kada sam krenuo da čitam roman, još u prvim redovima, bilo je jasno da se radnja dešava tih godina pred početak i za vreme 1. svetskog rata, tako da je usledilo malo razočarenje, jer u poslednje vreme nekako nam se ta tema isuviše nameće, što kroz književna dela, što kroz domaće filmove i serije. Valjda su se, posle protoka od 100 godina od početka i završetka Velikog rata, neka dosijea otvorila, neke istine isplivale, pa ljudi nalaze inspiraciju u tome. Ali mislim da se tema malo izanđala i da je i više nego što treba zastupljena. A kada je nešto previše zastupljeno, to više nije zanimljivo. Postaje dosadno i već viđeno.
Ipak, dok sam roman čitao, taj osećaj je vrlo brzo nestao iz razloga što su se razvijale atipične priče čudnih junaka koje su sa svakom pročitanom stranicom izlazile iz realnog i sve više se gubile u nadrealno. Ispreplitanih nekoliko priča protagonista fragmenti su ovog romana koje povezuje jedna zajednička crta, mesto gde se sve te čudne sudbine sreću i ukrštaju, ta novonastala država, ludnica, Dom s uma sišavših, Luzitanija. Svaki od junaka romana se igrom slučaja ili sudbine zadesio u Luzitaniji što u principu zaokružuje priču u romanu dajući mu jednu celovitost. Neke stvari i događaji su ostali nedorečeni. Dejan nam je samo zagolicao maštu i stao sa svojom naracijom, tako da smo za neke započete događaje i priče ostali uskraćeni.
Svakako da je Luzitanija jedan istorijski roman koji u fragmentima kroz jednu nedorečenost baca samo nagoveštaje na pojedine istorijske događaje vezane za taj vremenski period kojim se roman i bavi. Pa tako možemo pročitati delove koji se odnose na potonuće broda Luzitanija, pad Beograda usred austrougarske opsade, srpskog-albanskog sukoba u Albaniji, Majski prevrat koji je kulminirao ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića… Međutim, to su samo naznake koje čitaocu daju mašti na volju ali i kao takve pružaju mogućnost da se neke stvari koje su nam se dogodile tih godina možda sagledaju sa neke druge strane i iz drugog ugla.
Animalizam u Luzitaniji
Filozofsku teoriju o čovekovom identitetu po kojoj su ljudska bića u stvari životinje prepoznaćete čim vidite korice knjige Luzitanije. One su delo samog autora, što ovaj roman prvenac zapravo ne čini samo Dejanovim književnim stvaralaštvom, već i njegovim vizuelnim izrazom Luzitanije. Korica je i više nego prikladna i adakvatna sadržaju romana. Čovekolike životinje, tj. bića sa telima čoveka a životinjskim glavama, u jednom likovnom smislu, i više nego realno predstavljaju samu Luzitaniju, jer veliki broj Dejanovih junaka iz Luzitanije duboko u svom biću krije životinju, koja poprima svoju animalnu telesnu formu u određenim trenucima, kada se oseća sigurnom i neugroženom. Zapravo, po autoru svako ljudsko biće u sebi krije po jednu životinju, ali ta životinjska priroda je sakrivena duboko u našem biću, kojoj naša ljudskost i ego ne dozvoljavaju da izbije na površinu i prevlada. Taj animalni instinkt potopljen je u duboko u nama kao što je potopljen i brod Luzitanija. Neke životinje nikad ne isplove iz naših bića i ta telesna metamorfoza se nikada ne odigra u najvećem broju slučajeva. Autor je na takav jedan simboličan način hteo da prenese poruku o ljudskom udaljavanju od prirode i ljudskoj surovosti, nemilosti i gluposti koja je u predmetnom slučaju i dovela da Velikog rata gde su stradanja bila masovna. Znači prenaglašena ljudskost je ono što nas udaljava od prirode pa samim tim i od nas samih. Otuđujemo se od svega. Postajemo bezdušni, okrutni, egoistični… Sebi podređujemo čitav eko sistem. Onaj mali broj ljudi koji još uvek poštuje prirodu i samim tim u sebi gaji i neguje životinju, koja sa vremenom na vreme i uspe da ispolji svoj identitet kroz tu telesnu metamorfozu, su od sveta uglavnom stigmatizovani i u najvećem broju slučajeva smešteni u mentalnim institucijama poput Luzitanije. Tu se još jednom, kao i u mnogo slučajeva, dok čita ovaj roman čitalac može zapitati: „Ko je ovde zapravo lud, oni koje je svetina proglasila ludim ili ta masa koja kreira i podržava takvo stanje stvari gde se svaka različitost i sve ono što ne može da razume i shvati proglašava ludim?“.
Kao i svakog dobitnika Ninove nagrade i Luzitaniju je propratilo veliko interesovanje javnosti. Kritike nisu izostale. Što pozitivne što negativne. Roman se čitao u velikoj meri. I dalje se čita, iako je Dejan u međuvremenu objavio i zbirku priča pod nazivom „Čovek bez jezika“.
Meni je roman prijao. Pročitao sam ga sa uživanjem. Možda mi je u određenim trenucima bio suvoparan ali ipak me je iznenadio i opustio. Po nešto sam i naučio. Naveo je me je na razmišljanje. Tako da, kada se sve sabere i oduzme, preporučio bih vam da pročitate Luzitaniju ukoliko niste. Ili da ga pročitate ponovo da bi bolje povezali fragmente romana. Zato sam i napisao ovaj tekst.