Dana 23.4.2018. godine, na Svetski dan knjige, u Radul begovom konaku u Zaječaru održana je promocija zbirke priča pod nazivom PRIČOŽDER autora Ivana Potića.
Knjigu su predstavili: Violeta Simić profesor srpskog jezika i književnosti, Stevan D. Jovanović, nastavnik srpskog jezika i književnosti, književnik i muzičar i autor.
Pričožder je deseta knjiga Ivana Potića koja se nadovezuje na njegovu prethodnu zbirku priča „Kvadrat na crnom kvadratu“ ali je ipak na svoj način različita od Kvadrata.
U pričama je autor opisao svet i ljude oko sebe, ono što vidi i ono što oseća, ali to nije samo puka realnost preneta na papir, već su priče satkane od elemenata nadrealnog, avangardnog i groteske a sve sa određenom dozom cinizma i sarkazma.
Junaci iz njegovih priča žive živote u jednom svetu besmisla u kojima su poremećeni sistemi vrednosti, gde su do izražaja došli ljudi koji to ne zaslužuju, prosti, primitivni, neobrazovani, nekulturni, bahati, prepuni para, dok su oni drugi obrazovani, talentovani, vredni, umereni, kulturni bukvalno uništeni, marginalizovani i dovedeni na ivicu egzistencije. I o tome govori Pričožder. O traženju smisla u masovnom besmislu. O nastojanjima da se održi u životu nada u hropcu. Traženja izlaza iz gotovo bezizlazne situacije. Čitajući Pričoždera čitalac će svakako prepoznati opisani svet identifikujući ga sa svetom u kojem živi, ali ipak sav taj nadrealizam i fantastika kojima su prožete priče daje im jednu drugu dimenziju, koja će čitaoca naterati da se u još većoj meri suoči sa apsurdom u kojem živimo svi mi, neminovno ga navodeći da se zapita: „Hoće li se ikad nešto promeniti na bolje ili smo osuđeni na tu večnu kakistokratiju?
Na samom početku promocije autor je naglasio da je svako pojavljivanje nove knjige veoma bitna stvar kako za samog autora tako i za sredinu u kojoj autor živi i stvara, jer to je samo još jedan samrtni trzaj kulture u pokušajima preživljavanja u ovim naopakim vremenima, kada je kultura u potpunosti marginalizovana i banalizovana. Da uopšte nije bitno u kojoj meri će knjiga biti zapažena i prihvaćena, jer ona će bez obzira na sve biti pečat jednog vremena, da knjiga ostaje tu, da upozorava i svedoči. Za naziv knjige autor je rekao da je to zapravo njegova glad za literaturom i da je Pričožder koncepiran kao jedan duhovni jelovnik koji je ponuđen gladnom čitaocu na degustaciju. U njemu ima i aperativa i glavnog jela ali i kafe sikteruše. Možda je Potić hteo i da poruči da smo svi mi već odavno duhovno neuhranjeni i da bi trebali malo više da hranimo svoju dušu i svoj um a sve manje prežderavamo svoje telo koje nam sve više i sve češće odaje poslušnost kako godine prolaze. Možda je knjiga Pričožder i autorov pokušaj bekstva od stvarnosti u kojoj je on izneo sve ono što ga muči, uznemirava, nervira, izluđuje, ali i sve ono čemu stremi, čemu se zalaže, pokušava da promeni i protiv čega se bori.
Steva je naglasio da je Pričožder zapravo knjiga o svima nama, o jednom narodu koji svakodnevno sluša razne priče i pričice koje mu se nameću i pričaju u svakoj prilici, sve češće i sve agresivnije, i da taj narod te pričice bez razmišljanja halapljivo guta, naglašavajući da je možda došlo krajnje vreme da se preskoči jedan od takvih obroka mentalnog prežderavanja glupostima, banalnostima i šarenim lažama.
Violeta je detaljno izanalizirala i predstavila gotovo sve priče iz knjige naglašavajući da je Potićeva proza zapravo sklop više književnih pravaca u velikoj meri i avangardnog načina izražavanja ali da su priče razumljive, pristupačne i pune poruka. Da je u njima obuhvaćemo gotovo sve, počevši od krize identiteta, okršaja sa očajom, unutrašnje borbe, pokušaja da se opstane i pronađe smisao, do jedne ozbiljne i grube, bez dlake na jeziku, kritike društva i stanja stvari koje vlada i koje nas okružuje.
Prilično zanimljiva promocija. Opuštajuća i veoma poučna. Još jedna knjiga koju bi trebalo pojesti u slast. Pitanje je samo kako će ovakvo štivo prijati i kako će ga svariti umovi i želuci koja nisu navikli na ovakvu vrstu „hrane”.
