Tekst za konkurs
Branchester
@
http://branchester.wordpress.com/
.
Sa one strane maske
Sofija je gledala mračnu prazninu ispred sebe. Iza je, to je osećala, takođe bila praznina. Samo je stajala tako na malenom grumenu zemlje.
Gladna, mračna praznina ju je gledala.
Ljudi su joj prilazili, smejali se s njom, plakali s njom, voleli je, mrzeli, gledali upitno, prezirali, ogovarali je, pomagali.
Gladna praznina je i dalje gleda.
Svi su oni tako daleko.
Gladna praznina je i dalje gleda.
Život se prelistavao u njenim mislima: porazi, uspesi, sahrane, rođendani, raskidi, poljupci, tamburaši, svadbe.
Gladna praznina je i dalje gleda.
Negde je izvirivala kolekcija nakita, šminke, haljina, lakova za nokte, tašnica, cipela.
Gladna praznina je i dalje gleda.
Odnošenje smeća, kuvanje ručka, menjanje sijalica, navijanje na utakmici.
Gladna praznina je i dalje gleda.
Sofijin pogled je tup, izmučen, prepun – ničega.
Kao gladna, mračna praznina koja je i dalje gleda…
A, onda, stakleni odsjaj starog ogledala pred kojim joj je majka češljala kosu pred prvi dan škole.
Ružičasta haljina sa mašnicama, iskren kikot u očima, radostan zagrljaj i toplina neiskvarenosti razbili su gladnu, mračnu prazninu u crne komade stakla koji su joj pali pred noge…
Sklopila ih je i otkrila masku koju je davno, davno stavila, a da nije ni znala da može da je skine.
Branchester
hvala na učešću u konkursu, čast mi je
Exxx hvala tebi na konkursu i objavi :)))
:smajli koji skida kapu: ;)
Odlican tekst
Hvala :)
Dakle u tome je caka. Kada je spaziš na svome licu, onda je možeš i skinuti…
tako nekako breskvice ;)
Da, Sophia je to. :)
Neki put maska postane veliki zid…
neke nam maske na lice nalepi vreme…
a čini mi se da je samo trenutak dovoljan da nas vrati u one dane kada smo bili mi!
http://www.youtube.com/watch?v=zpjlQSCbhjw
ps izvinjavam se! nekako mi je promakao ovaj blog!
Pesma koja me je naterala na razmišljanje…