Posvećeno Karlosu Ruisu Safonu povodom godišnjice od smrti
Karlos Ruis Safon je jedan od mojih omiljenih savremenih pisaca. Pročitao sam sve njegove knjige koje su prevedene na srpski jezik. Zapravo imam ih sve u kolekciji. To podrazumeva osam romana i jednu zbirku priča koja je objavljena posthumno. Safon je objavio sledeće romane: Princ magle, Ponoćna palata, Septembarska svetla, Marina, Senka vatra, Igra Anđela, Zatočenik nebesa, Lavirint duhova 1 i 2. Zbirka priča Grad od pare objavljena je posle Safonove smrti. I to je jedina knjiga koja je objavljena nakon što je ovaj veliki pisac preminuo.
Čitav Saofonov opus pročitao sam dok je još bio živ, sem pomenute zbirke koja tada nije postojala u formi knjige. Zbog toga mi je mnogo teško pala njegova iznenadna smrt, jer sam očekivao da će ovaj veliki pisac napisati još mnoga velika književna dela u kojima ću uživati čitajući ih. Nažalost, to se neće dogoditi. Iz tog razloga rešio sam da ponovo pročitam Safonove romane. Ovu misiju započnjem njegovim četvrtim romanom Marina.
Postoji više razloga zašto sam odlučio da počnem sa Marinom. Kao prvo, to je jedan od mojih omiljenih Safonovih romana. Kao drugo, to je njegov jedini roman koji ne pripada nekom ciklusu. Trilogija magle obuhvata Safonova prva tri romana: Princ magle, Ponoćna palata, Septembarska svetla koji spadaju u romane koji su namenjeni mladima sa čime se ne bih u potpunosti složio.
Ciklus Groblje zaboravljenih knjiga obuhvata 4 romana: Senka vatra, Igra Anđela, Zatočenik nebesa, Lavirint duhova sa napomenom da je za srpsko tržište Lavirint duhova objavljen u dva toma.
Jedino roman Marina nije uvršten u ova dva ciklusa, iako je svaki roman iz oba ciklusa sam po sebi nezavistan i može se čitati kao samostalno knjiženo delo, što znači da će se priča oko koje se konstruiše roman i formira zaplet do kraja romana razrešiti i rasplesti. Međutim, u ciklusu Groblje zaboravljenih knjiga nije sve baš tako jednostavno. Postoji i ona šira i dublja naracija, koja se u svakom od romana gotovo stidljivo iznosi i koja roman demistifikuje na jednom makroplanu i koju ćemo shvatiti tek onda kada pročitamo ceo ciklus. Proizilazi da je sam ciklus koncipiran kao jedan ogromni mozaik, a sitni delovi slagalice su razbacani i sakriveni u svih pet romana, te čitanjem jednog, dva ili tri romana čitalac stiče osnovnu sliku i razotkriva primarne tajne i misterije, ali otkrovenje će uslediti tek kada pročita ceo ciklus ili ga pročita više puta.[1]
I kao najvažniji razlog da ponovno upuštanje u Safonov svet pisane reči započnem romanom Marina je taj što do sada nisam pisao o njemu. Iako sam se prisećao pročitanih delova i efektnog kraja koji me je ostavio bez reči, ponovo sam uživao čitajući ovaj romantično gotski roman.
I tom prilikom usledilo je otkrovenje koje je iniciralo ovaj tekst. Uspeo sam da pronađem vezu između romana i Safonove smrti. Ta činjenica je bila nepoznata prilikom prvog čitanja romana, jer je tada Safon još uvek bio živ. Ova mistična nit se pojavila sama od sebe i ovom Safonovom romanu donela veliku dozu tajanstvenog, nadrealnog, sudbonosnog i zlokobnog.
Moram naglasiti da je čudan osećaj kada neko književno delo čitate dok je pisac tog dela vaš živi savremenik, a da je posve drugačiji doživljaj kada čitate redove nekog autora nakon njegove smrti.
Marinu sam prvi put pročitao ubrzo nakon što je roman preveden na srpski jezik. Samo saznanje da je pisac dela koje čitate živ i da samim tim postoji mogućnost da napiše još mnoga grandiozna književna dela koja će vam pružiti veliki užitak, saznanja, iskustva i otkrovenja u čitaocima i fanovima budi nadu i pozitivnost. Kada čitate delo nekog pokojnog autora, takve nade ne postoje, naročito kada ste pročitali ceo opus preminulog pisca kao što je moj slučaj sa Safonovim delima.
Ipak, najčudnija je situacija koja se meni upravo događa sa Safonom. Pročitao sam ga dok je još stvarao i sada ga ponovo čitam nakon što je preminuo. Neobično i mistično iskustvo koje vas tera na drugačiji pristup i doživljaj pročitanog.
Sa druge strane, ovo je „vaskrsenje“ Safonovog duha kroz ponovno čitanje njegovih dela. U suštini, zar čitanje knjiga pokojnih autora nije „vaskrsnuće“ njihovih misli, duha, reči i ideja? Ili kao što je Mišel Uelbek rekao u svom kultnom Pokoravanju:
„… jedino književnost u vama budi to osećanje kontakta s drugim ljudskim duhom, sa tim duhom u njegovoj sveukupnosti, sa svim njegovim slabostima i veličinom, njegovim ograničenjima, niskostima, fiks-idejama, verovanjima; sa svime onim što taj duh podbunjuje, zanima, uzbuđuje ili odbija. Jedino vam književnost može omogućiti da stupite u kontakt s duhom pokojnika, i to na način neposredniji, potpuniji i dublji nego što biste to postigli vodeći razgovor s prijateljem; koliko god neko prijateljstvo bilo duboko i dugovečno, nikada se u jednom razgovoru nećemo otvoriti tako potpuno kao što to činimo pred praznim listom, obraćajući se nepoznatom primaocu.[2]“
Marina je roman koji je objavljen 1999. godine. Za njega je i Safon rekao da mu je jedan od omiljenih romana koje je napisao[3]. Posle 21 godinu od objavljivanja Karlos Ruis Safon je preminuo. Tada se i saznalo da je nekoliko godina pre smrti bolovao od raka i da je usled dugotrajne borbe sa teškom bolešću na posletku izgubio bitku. Zauvek nas je telesno i fizički napustio. Duhom je i dalje među nama. Duhom i svojom pisanom reči.
Šta je to što povezuje roman Marina i smrt Karlosa Ruisa Safona?
Da bismo dali odgovor na ovo pitanje najpre moramo ukratko da prepričamo roman.
Marina je jedno od Safonovih ranijih dela, objavljeno 1999. godine. Čak ga i sam Safon smatra literaturom za mlade ali to mu nimalo ne umanjuje vrednost i značaj. Smatram da je to kategorisanje u štivo za tinejdžere neprikladno i možda prenaglašeno, jer se ovaj roman u velikoj meri bavi temama ljubavi, misterije, smrti i prijateljstva, a to su večite teme koje se odnose na sve starosne dobi. U tom smislu malo bih modifikovao tu kategorizaciju i rekao da je u pitanju literatura za mlade duhom.
U ovom romanu, smeštenom u drugoj polovini dvadesetog veka, ispripovedane su dve paralelne priče. Prva je priča Marine i Oskara, koja je dirljiva i emotivna, čiji je najveći deo na početku i na kraju knjige. Nakon što upozna misterioznu Marinu, zauvek će se promeniti život Oskara Draja. Kasnije, roman se bavi zagonetnim životom i firmom Mihajla Kolvenika, genija u stvaranju ortopedskih ekstremiteta i medicinskih proteza, koji motivisan ludilom da ispravi božju grešku u ljudima rođenih sa deformitetom i pobedi smrt, transformiše se u čudovište.[4]
Kao i mnogi Safonovi romani, i Marina koristi bogatu atmosferu Barselone, uz elemente gotskog romana. Roman je prepun tajni koje se otkrivaju polako, sa mnogo napetosti. Knjiga ima emotivan ton, a duboko je dirljiva i inspirativna, posebno zbog svoje završnice.
Ovo svakako nije najbolji Safonov roman jer je Marinu napisao dok se još gradio kao pisac i dok još nije stekao svetsku popularnost. Tek narednim romanom Senka vetra, koji je objavio 2001. godine, skrenuo je pažnju na svoje stvaralaštvo i započeo sagu o Groblju zaboravljenih knjiga, zbog koje je postao jedan od najčitanijih savremenih pisaca. Međutim, završetak Marine je razlog zbog kojeg mi je ova knjiga možda i najdraža od svih njegovih romana.
Naraciju u romanu vodi petnaestogodišnji Oskar Draj, učenik internata koji je upao u egzistencijalnu krizu, zbog čega mu se život raspada. Pronalazi polu-srušenu kuću na periferiji Barselone koja, kako ubrzo saznaje, pripada Hermanu Blauu, enigmatičnom starom umetniku i njegovoj kćeri Marini. Oskar se zaljubljuje u Marinu i njenu krhku, ali borbenu prirodu. Jednog nedeljnog jutra njih dvoje odlaze u stari kvart Barselone kako bi prisustvovali jezivom i misterioznom obredu na skrivenom groblju: žena, obučena u crno, stavlja jednu ružu na grob na kojem je urezan simbol malog crnog leptira. Oni prate ovu ženu kroz uske uličice katalonskog grada (Safonov način opisivanja arhitektonskih objekata je sam po sebi majstorski), čime otkrivaju tridesetogodišnju misteriju i tragediju uzrokovanu neobuzdanom pohlepom i ljudskom žudnjom za dugovečnošću.[5]
Roman od tih trenutaka postaje jedno mistično i horor književno delo koje će vas vabiti da ga halapljivo čitate. Mrak Barselone i jezive avanture koje se odigravaju u mračnim i uskim ulicima, podzemnim tunelima, mističnim starim grobljima, polusrušenim i napuštenim starim građevinama samo će povećavati napetost i na trenutke vam naježiti kožu. Iz tog razloga roman u potpunosti oživljava ambijent i atmosferu gotskog romana iz 18. veka.
Pored pomenutog, postoji još jedna specifičnost koja se odnosi na Safonove romane. Safon se u svojim romanima uvek bavio knjigama i piscima. Pisao je o knjigama i ukletim i nesrećnim piscima, oko njih gradio naraciju, formirao zaplete i rasplete. To nije izuzetak i u Marini, s tim što je ovde to uradio prikriveno i skoro neprimetno, da bi na samom kraju i epilogu od svega dve stranice napravio totalni preokret i celom romanu dao jednu drugu dimenziju i sasvim drugačiji doživljaj pročitanog i time knjigu postavio na pijedsetal. Marinin mačak zove se Kafka, što odmah upuće na istoimenog velikog nemačkog pisca jevrejsko-češkog porekla. Možda je u jednom izvesnom smislu Kafkin mistični Zamak ugrađen u ovo delo. To je sve stvar interpretacije i doživljaja pročitanog. U svakom slučaju ime mačka nije izabrano slučajno.
Jedan od sporednih junaka koji se pojavljuju u romanu je doktor Džoan Šeli, dobar prijatelj i saradnik glavnog negativca u romanu Mihajla Kolvenika. Prezime Šeli upućuje na spisateljicu Meri Šeli i njen gotski roman iz 1818. godine Frankenštajn koji se smatra prvim romanom naučne fantastike.[6] I ne samo to. Ćerka doktora Šelija zove se Marija što je samo jedna od varijacija imena Meri i još jedna referenca na ovu spisateljicu.
I dok čitate Marinu shvatate da je povezanost između ova dva romana, koja su nastala u razmku od skoro dva veka, velika i značajna. Da je isto prezime samo nagoveštaj i smernica. Čudovište koje je stvorio doktor Frankenštajn sastavljeno je od delova ljudskih leševa. U pitanju je monstruozno stvorenje koje izaziva strah i užas već skoro dvesta godina i inspiriše mnoge autore i dan danas. Potvrda za to je upravo ovaj roman o kojem sada pišem. Mihail Kolvenik je takođe postao jedno užasno stvorenje slično čudovištu doktora Frankenštajna. Zapravo, Kolvenik je bio ekspert u pravljenju ortopedskih zglobova i medicinskih proteza. Na sopstvenom telu nadograđivao je delove drugih živih bića, razne medicinske proteze i mehaničke mehanizme i u sebe ubrizgavao različite supstance samo da bi uspeo da pobedi smrt koja mu je disala za vratom. U tom smislu ako je Frankenštajnovo stvorenje bilo hodajući leš kojeg je oživela snaga električne energije, Kolvenik je bio mrtvac kojeg je pokretala mehanika i alhemija.
U romanu Frankenštajn, u samoj završnici, monustruzno stvorenje ne strada, već se roman završava njegovim rečima kojima poručuje da će izvršiti samoubistvo. To ostavlja određene nedorečenosti i čitaocima pruža mogućnost da kraj protumače i shvate na različite načine. U filmskim adapactijama romana iz 1931. i 1994. godine, čudovišno biće ipak strada od vatre. U verziji iz 1931. godine biva spaljeno u drvenoj vetrenjači u kojoj se skrivalo. U adaptaciji iz 1994. godine čudovište se samospaljuje zbog smrti svog tvorca na plutajućoj santi leda.
U romanu Marina, Kolvenik takođe strada od vatre, to jest u požaru u kojem je izgorelo Veliko kraljevsko pozorište, pa je to još jedna veza između ova dva romana. Vatra koja ubija glavne negativce.
Ipak, ovaj tekst je nastao zbog veze između stvarnosti i fikcije, zbog spone između romana Marina i rođenja i smrti autora.
Karlos Ruis Safon rođen je 25.9.1964. godine u Barseloni. Marina kao fikcioni lik iz romana rođena je 26.9.1964. godine u Barseloni. Znači isto mesto i godina rođenja, isti mesec, dan razlike. Sigurno da postoji razlog zašto Safon nije „rodio“ svoju junakinju na dan svog rođenja ali i ove podudarnsoti su i više nego značajne i mistične. U stvarnosti je moguće da blizanci budu rođeni različitog dana. Jedno dete se rodi pre a drugo posle ponoći, a razlika između rođenja je svega nekoliko minuta. Iz tog razloga Marinu ću smatrati Safonovom fikcionom mlađom sestrom bliznakinjom koja je rođena nakon što je sat otkucao ponoć. U tom smislu, njih dvoje je rođeno istog dana.
Dvadeset šestog septembra 1964, jedna devojčica svetle kose i očiju boje pepela, očiju njene majke, rodila se u kući u Sariji. Zvaće se Marina i nosiće zauvek na licu sliku i svetlo svoje majke. [7]
Dana 19.6.2020. godine preminuo je Karlos Ruis Safon. Umro je od raka debelog creva. Vest je bila šokantna i iznenadna. Bio je petak.
U petak je umrla i glavna junakinja Marina po kojoj je nazvan roman. I ona je bolovala od raka. Isto kao što je i Safon skrivao svoju bolest od šire javnosti pa je njegova smrt širom sveta iznenadila mnoge fanove i poštovaoce njegove pisane reči, tako je i Marina skrivala svoju bolest od svoje ljubavi Oskara a samim tim i od nas čitalaca. I to je još jedna nit koja povezuje ovaj roman sa smrću njegovog autora. Dan i uzrok smrti. Petak i rak.
I to nije sve, u romanu saznajemo da Marinina majka Kristen umrla kada je Marina imala svega šest meseci starosti. Datum kada je Kristen saznala da je trudna i da boluje od neizlečive bolesti krvi je 19.1.1964. godine. Dana 19.6.2020. umire Safon. Isti dan u mesecu: 19.
Onog dana kada je Kirsten pregledao doktor Kabrils, dve vesti su izmenile njen svet zauvek.
Prva: Kirsten je bila trudna.
Druga: neizlečiva bolest krvi polako joj je krala život.
Ostalo joj je godinu dana. Najviše dve.
Istog tog dana, izašavši iz lekarske ordinacije, Kirsten je naručila zlatni sat s natpisom posvećenim Hermanu u „Opštoj prodavnici švajcarskih satova” u ulici Vija Augusta.Za Hermana, iz kog govori svetlo.
K.A.
1. 1964.[8]
Možda je sve ovo preneglašeno, ali sama pomisao da je glavna junakinja romana za koji je sam Safon tvrdio da mu je jedan od omiljenih romana koji je napisao, rođena istog dana, istog meseca, iste godine, u istom gradu kao i njen tvorac, da umire istog dana u nedelji i od iste bolesti kao i on sam, dvadeset i jednu godinu kasnije, deluje mi baš mistično i stravično. Činjenica da se datum 19. u romanu spominje na više mesta kao veoma važan datum povećava mističnost na viši nivo. Nije li on smrću svoje Marine predvideo i naslutio dan, datum i uzrok svoje smrti?
Ostavljam vama da odgovorite. Možda vi znate odgovor. Moje je bilo da to pitanje postavim.
Jedne noći, bio je četvrtak, Marina me je poljubila u usta i šapnula mi na uvo da me voli i da će me, šta god da se desi, zauvek voleti.
Umrla je sledećeg dana u zoru…[9]
[1] Miljan Ristić – eXperiment u kome je sve moguće: Groblje zaboravljenih knjiga (2021, Autorsko izdanje, str. 203-204)
[2] Mišel Uelbek – Pokoravanje (2015, Booka, str. 10)
[3] U predgovoru svog romana Safon je napisao: „Među svim knjigama koje sam objavio od kada sam se još 1992. okušao u ovom čudnom zanimanju romanopisca, Marina mi je jedna od omiljenih.” (Karlos Ruis Safon – Marina, 2014, Čarobna knjiga, str.5).
[4] Vikipedija: Marina (https://sr.wikipedia.org/wiki/Марина_(роман)), 23.2.2025.
[5] The Gardian: Marina by Carlos Ruiz Zafón – review (https://www.theguardian.com/books/2013/nov/09/review-marina-carlos-ruiz-zafon), 22.2.2025.
[6] Bakić, Ilija (2024. Prilozi za istoriju novije srpske žanrovske književne fantastike. Novi Sad: Solaris. str. 5)
[7] Karlos Ruis Safon – Marina (2014, Čarobna knjiga, str. 73)
[8] Karlos Ruis Safon – Marina (2014, Čarobna knjiga, str. 73)
[9] Karlos Ruis Safon – Marina (2014, Čarobna knjiga, str. 299)