1. Lavirint je, prvobitno, Minosova palata na Kritu u kojoj je bio zatočen Minotaur i iz koje je Tezej mogao izaći samo uz pomoć Arijadnine niti. Bitno je dakle da mu je grada zamršena i da je prolaz kroz njega težak.
Lavirint je u prvome redu splet puteva od kojih neki nemaju izlaza, to su slepi putevi među kojima treba otkriti put što vodi do središta te neobične paukove mreže. Poređenje s paukovom mrežom nije baš najbolje, jer je ona simetrična i pravilna, a suština lavirinta je u što manjem prostoru opisati što zamršeniji splet puteva i tako zadržati putnika koji želi da stigne u središte (BRIV, 197).
Takva zamršena putanja postoji i u prirodi; to su prilazni hodnici u nekim preistorijskim pećinama; prema Vergiliju, lavirint je nacrtan na vratima Sibiline pećine u Kumi; ugraviran je na tlu katedrala; igrao se u raznim krajevima, od Grčke do Kine; bio je poznat u Egiptu. Lavirint omogućuje pristup središtu nekom vrstom inicijacijskog putovanja i onemogućuje pristup onima koji to nisu zaslužili, što potvrđuje i njegovo povezivanje s pećinom. U tom smislu se lavirint upoređivao s mandalom koja ponekada podseća na njega. Posredi je, dakle, simboličko prikazivanje inicijacijskih iskušenja koja diskriminišu putnike koji se probijaju prema skrivenom središtu.
Lavirinti ugravirani na tlu crkava bili su u isti mah signatura inicijacijskih bratstava graditelja i zamena za hodočašća u Svetu zemlju. Tako u središtu ponekada nalazimo samoga graditelja, a ponekada jerusalimski hram: izabranog koji je stigao u središte sveta, ili simbol tog središta. Vernik, koji nije mogao da pođe na hodočašće, prošao bi kroz lavirint u mašti i tako bi došao do središta, do svetog mesta: to je bio hodočasnik na licu mesta (BRIV, 202). Prešao bi, na primer, na kolenima put od dvesta metara lavirinta u Sartru (Chartres).
2. Lavirint je služio i kao odbrambeni sistem na vratima utvrđenih gradova (tvrđava). Bio je ucrtan i na maketama starih grčkih kuća. U oba slučaja reč je o odbrani grada, ili kuće, kao da se oni nalaze u središtu sveta. Nije posredi samoodbrana od ljudskog neprijatelja, nego i od štetnih uticaja. Identična je uloga ekrana usred središnje aleje hramova u kineskom svetu, gde se veruje da se štetni uticaji šire samo po ravnoj crti.Tezejev ples, nazvan plesom dralova, očigledno je u vezi s putanjom lavirinta. Lavirintski plesovi postoje i u Kini, to su plesovi ptica (takav je Juov /Yu/ korak), à uloga im je takođe natprirodna (BENA, CHRC, GUES, JACG, KALT).
Kao simbol odbrambenog sistema lavirint nagoveštava postojanje nečega dragocenog ili svetog. Može imati vojničku funkciju, u odbrani teritorije, sela, grada, groba, blaga: omogućuje pristup samo onima kojima je poznat nacrt, upućenima. Može imati versku funkciju u odbrani od navala zla: zlo nije samo demon nego i uljez, onaj koji je spreman da povredi tajne, svetost, poverljivost veza s božanskim. Središte koje zaštićuje lavirint namenjeno je samo upućenome, onome koji se u iskušenjima inicijacije (stranputice lavirinta) pokaže dostojnim da dosegne skrovitu objavu. Onog trena kad stigne u središte on je kao posvećen; čim je upućen u tajne, vezan je tajnom. Lavirintski obredi, na kojima se temelji inicijacijski ceremonijal… imaju za cilj da neofita nauče, još za života na ovome svetu, kako da prođe, a da ne zaluta kroz područja smrti (koja predstavlja vrata drugog života)… U nekom smislu Tezejevo inicijacijsko iskustvo u kritskom lavirintu odgovara potrazi za Zlatnim jabukama u Vrtu Hesperida ili za Zlatnim runom u Kolhidi. Svako od iskušenja, u morfološkom jeziku, svodi se na pobedonosno prodiranje u teško dostupan i dobro čuvan prostor u kom se nalazi više ili manje jasan simbol moći, svetosti, besmrtnosti (ELIT, 321).
3. Lavirint bi mogao imati i solarno značenje, jer je on palata dvosekle sekire koja je ugravirana na mnogim minojskim spomenicima. Solaran je i bik zatočen u lavirintu. Možda u tim misaonim okvirima lavirint simbolizuje kraljevsku moć, Minosovu vlast nad narodom.
Dok postepeni zavoji zigurata slede u prostoru trodimenzionalnu projekciju spiralnog lavirinta, samo ime, palata sekire, podseća na to da je u Knososu mitsko prebivalište Minotaurovo bilo pre svega svetište dvosekle sekire (kraljevski amblem) dnosno arhaične munje Zevsa-Minosa.
4. U kabalističkom predanju, koje su pre uzeli alhemičari, lavirint je imao magijsku funkciju jedne od tajni što su se pripisivale Solomonu. Zato se lavirint u katedralama niz koncentričnih krugova isprekidanih nekim mestima tako da čine neobičnu nerazmrsivu putanju – nazivao Solomonovim lavirintom. Prema alhemičarima, lavirint je slika celokupnog rada Dela s glavnim poteškoćama: jedan je put kojim treba ići da bi se došlo u središte, gde započinje borba dve prirode; drugi je put koga se umetnik držati da bi odatle izašao (FULC, 63). To tumačenje je blisko određenoj asketsko-mističkoj doktrini: usredsrediti se na sebe, pomoću hiljadu puteva čula, emocija i predstava, uklanjajući svaku prepreku intuiciji, i vratiti se na svetlost ne dajući se zavesti stranputicama. Ulazak u lavirint i izlazak iz njega bili su simboli duhovne smrti i uskrsnuća.
5. Lavirint vodi i u unutrašnjost ličnoga ja, u neku vrstu unutrašnjeg i skrivenog svetilišta gde se nalazi najskrovitiji deo čovekove ličnosti. Pomišljamo na mens, hram Duha Svetog u duši koja je u stanju milosti, ili pak na dubine nesvesnog. I jedno i drugo svešću se može dosegnuti tek nakon dugotrajnog lutanja ili intenzivne koncentracije, kad konačnom intuicijom sve postane jednostavno u nekoj vrsti nadahnuća. Ovde, u toj kripti, ponovo se postiže izgubljeno jedinstvo bića koje se bilo raspršilo u mnoštvu želja.
6. Dolazak u središte lavirinta, kao završetak inicijacije, uvodi u nevidljivu ložu, koju su umetnici lavirinta uvek ostavljali obavijenu tajnom, ili bolje, koju je svako mogao da ispuni prema svojoj intuiciji ili svojim ličnim afinitetima. U vezi s lavirintom Leonarda da Vinčija, Marsel Brion (Marcel Brion) podseća na društvo sastavljeno od ljudi svih vekova i svih zemalja koje ispunjva magični krug koga je Leonardo ostavio belim, jer nije bilo u njegovom duhu da odviše objašnjava značenje središnjeg svetilišta lavirinta (BRIV, 196).
7. Lavirint je kombinacija dva motiva, spirale i pletenice, a izražava očiglednu nameru da se prikaže beskonačno sa svoja dva oblika što ih poprima u ljudskoj mašti: beskonačno spirale koje je neprestano u nastajanju (spirala barem teorijski nema kraja), i beskonačno večitog povratka koje predstavlja pletenica. Što je putovanje teže, to su brojnije i napornije prepreke, to je veći preobražaj koji doživljava adept stičući tim inicijacijskim putovanjem novo ja (BRIV, 199-200).
Preobražaj do koga dolazi u središtu lavirinta, i koji će se potvrditi na svetlu kad završi putovanje, na kraju tog prelaza iz tame u svetlo, označava pobedu duhovnog nad materijalnim, večnog nad prolaznim, razuma nad instinktom, znanja nad slepom silom (BRIV, 202).
Alen Gerbran, Žan Ševalije – Rečnik simbola