Murakamijevo Ubistvo Komtura je dvodelno književno delo koje me je prilično opustilo dok sam ga čitao, bez obzira što Murakamijev stil pisanja ni malo nije lak i jednostavan za čitanje. Kratko rečeno, knjige su mi prijale. S obzirom na to da sam već pisao o prvom delu romana neću se baviti dešavanjima iz prvog dela, već su samo nastaviti tamo gde sam stao a gde se prvi roman završio.
Druga knjiga nosi podnaslov Metafora se kreće pa shodno tome možemo zaključiti da će ovaj drugi roman biti dinamičniji od svog prethodnika na koji se nadovezuje. Ipak, roman je svojstven Murakamiju. Dešavanja se u najvećoj meri odigravaju u tim misaonim i duhovnim sferama. U umu glavnih likova ili u nekim drugim dimenzijama, na vama kao čitaocu je da protumačite kako želite.
Murakami je u ovom, za sada svom poslednjem delu spojio mnogo toga: filozofiju, umetnost, istoriju, spiritualizam, fikciju kako mističnog istoka tako i stare Antike.
Imajući u vidu da romani nose podnaslove Ideja se ukazuje, odnosno, Metafora se kreće, kao i da se u romanu pojavljuju entiteti Ideja i Metafora, to nas neminovno upućuje na Platona i njegovu Teoriju o Idejama kao i na njegov Mit o pećini. Znači, po Platonu postoji svet ideja izvan „sveta čula“ u kojem se nalaze večni i nepromjenjivi „uzorci“ koji čine osnovu raznih pojava na koje nailazimo u prirodi[1], a ljudi su se oduvek plašili da izađu iz svojih pećina i sagledaju svet izvan njih. Strah od novog i nepoznatog uvek će ih prestrašivati tako da će pre izabrati da žive u okviru sveta kojim je poznat i uobičajan. Po starim šablonima i svakodnevnim navikama. Kao suprotnost tome Murakamijevi romani i jesu jedan metaforičan izlazak iz Platonove pećine i suočavanje sa nekim drugačijim, novim svetovima i pojavama koje velika većina nas mediokriteta po prvi put sreće i suočava se. Kao takvo, Murakamijevo stvaralaštvo jeste jedno otkrovenje, pogotovo za one koji se sa njim sreću po prvi put. Ko je čitao Murakamija dobro zna da je on jedan posvećen pisac koji svoje romane gradi detaljno i polako, obraćajući pažnju i na najmanju sitnicu, što neminovno utiče i na obim samih romana. Ali to je neophodno da bi priča i radnja bile potpune i celovite.
Pročitavši skoro celokupan Murakamijev opus željno sam iščekivao taj skok u nadrealno koji se odigrao pred sam kraj drugog romana. Iako je kroz oba dela Ubistva, tu i tamo bilo elementa metafizičkog i fantastičnog, tek se na samom kraju dogodio taj prodor na drugu stranu. To je trenutak kada je i glavni junak bukvalno ušao u neki novi svet i krenuo da traga za svojim odgovorima, odnosno, za nestalom devojčicom čiji je portret slikao. Pustinja ispunjena tišinom kroz koju je koračao ko zna koliko dugo bio je njegov ulazak na stranu teritoriju i neki nepoznati svet. Sama pustinja simbolizuje čovekovo otuđenje i usamljenost, ali upućuje i na mnoga iskušenja koja nosi taj prolazak kroz pustaru. I u Islamu i Hrišćanstvu pustinja u izvesnom smislu simbolizuje udaljenost od boga, stecište demona ali i iskušenja koja vera nosi. Zar Isus nije bio kušan u pustinji? Zar Mojsije nije imao proviđenje u pustinji? Njegovo lutanje odvelo ga je do reke a kasnije i do skeledžije kojem je platio svojim crtežom da ga preveze na drugu stranu. To je referenca na mitološku reku Stiks koja je predstavljala granicu između zemaljskog i podzemnog sveta i skeledžiju na reci koji je prevozio duše sa jedne strane na drugu.
Sa jedne strane reka svojim tokom simbolizuje promene koje život nezaustavno donosi, dok sa druge strane predstavlja prepreku u životu, pa je za prevazilaženje te barijere neophodno plaćanje određene cene, odnosno, podnošenje žrtve. Na posletku reka nas ponovo upućuje na filozofiju i Herklita koji je tvrdio Ne možeš dva puta ući u istu reku i da sve teče (Panta Rei).
Nakon što ga je skeledžija prebacio na drugu stranu reke, naš junak nastavlja svoje putašestvije koje ga vodi kroz tunel usred planine što upućuje na drevni Ep o Gilgamešu u kojem kralj ulazi u tunel koji spaja dve planine u potrazi za besmrtnošću i odgovorima koji ga muče.[2] U Ubistu Komtura 2 glavni, neimenovani junak prolazi kroz mračan i uzan tunel kroz planinu. U jednom trenutku tunel postaje toliko skučen da je prinuđen da puzi opsednut i uplašen mišlju da će se zaglaviti i da će umreti u tamnoj utrobi neke ogromne planine koja se nalazila izvan sveta koji je poznavao, u nekoj drugoj dimenziji ili drugoj stvarnosti. Čitajući roman shvatićemo da taj tunel predstavlja svojevrsnu crvotočinu koja povezuje dva stotinama kilometara prostorno udaljena mesta. Protagonist romana prilikom tog proboja na drugu stranu gubi osećaj za vreme, tako da i mi kao čitaoci zapravo nismo svesni koliko se vremenski dugo odigrava to njegovo „hodočašće“ u nepoznato.
Gledano na čitav roman kao jednu metaforu, jer i sam podnaslov romana upućuje na to, u pitanju je prevazilaženje jedne teške životne situacije kroz koju glavni junak prolazi. Razvod od žene koju mnogo voli i koja mu mnogo znači naterao ga je da pokuša da pobegne od svega, pa na kraju krajeva i od samog sebe. Povlači se u samoću i završava u osamljenoj kućici na planini gde počinju da mu se dešavaju sve te čudne stvari. Svi ti skokovi u nadrealno, susreti sa nekim duhovnim entitetima i upadi u druge dimenzije su metaforični prikaz jedne duhovne borbe i mentalne teskobe koju proživljava protagonist romana.
Međutim, nije sve tako jednostavno objasniti jer ko zna Murakamijevo stvaralaštvo to sigurno zna. Ima tu još mnogo toga što je Murakami isprepletao i ugradio u svoj roman. Ono što je sigurno i što sam napomenuo i u recenziji prvog dela romana je da se Murakami u ovom romanu u najvećoj meri posvetio umetnosti. On je uvek umetnost ugrađivao u svoju pisanu reč ali u ovom dvodelnom romanu Murakami je umetnost stavio na pijadastal i oko nje izgradio čitavu priču.
Svi ti opisi i doživljaji vezani za slikarstvo, koje doživljavaju i percipiraju dva slikara, sva ta energija koja isijava iz njihovih slika i duhovi koji oživljavaju iz naslikanih prikaza su ono što ovaj roman čine fascinantnim. Tuga i traume koje je poznati japanski slikar nosio duboko u svojoj duši i koje je ugradio u svoju sliku, koju je sakrio od očiju javnosti, pronalazi drugi slikar koji takođe ima određene duhovne sposobnosti pomoću kojih pokreće taj duh i energiju zarobljene u slici pre mnogo godina.
Ili kao što piše Murakami:
U ovu sliku Tomohiko Amada je uneo i srce i dušu. Ispunio ju je svojim najdubljim emocijama. Krv je pustio, telo je iscrpeo dok ju je naslikao. To je slika kakva se slika verovatno samo jednom u životu. Slika koju je on naslikao zbog sebe, ali i zbog ljudi kojih više nema na ovom svetu – to je, da se tako izrazim, slika za pokoj duša. Delo za očišćenje od greha zbog tolike prolivene krvi.
Ta slika po kojoj i nosi naziv ovaj dvodelni roman povezuje i dovodi u kontakt ovu dvojicu slikara, a duhovna i metafizička iskustva koja će prouzrokovati ponovno otkrivanje slike biće od koristi za obojicu. Stari japanski slikar, koji se nalazi u komi, konačno će uspeti da se suoči sa svojom traumom iz mladosti koja ga je progonila čitav život i umreti na miru rasterećen ogromnog tereta i griže savesti. Glavni protagonista će podnošenjem jedne velike žrtve (Ubistvom Komtura) otvoriti portal u drugu dimenziju i u njoj nestati na neko vreme. Na tom putu on će proživeti jedno duhovno iskušenje, prebrodeti krize u kojima se zadesio i pobediti demone koji su ga proganjali. Lutajući tim pustinjama i mračnim tunelima on će zaviriti u najmračnije delove svog bića i sebe u potpunosti shvatiti. I kada ga iz mračnog tunela izbaci neka nevidljiva sila u neki mali i skučen prostor, biće to simbolično čin rađanja. Preporoda. Porodiće ga ogromna planina, a on će tim ponovnim rođenjem biti isceljen i očišćen od sumnji, nesigurnosti i nedoumica. Takođe, sam taj čin rađanja samo je referenca za novi početak.
Moram priznati da mi je ovaj Murakamijev dvodelni roman prijao možda najviše od svih Murakamijev dela. Više i od trilogije 1Q84, što sam mislio da se nikad neće dogoditi, baš zato što je 1Q84 jedan od mojih omiljenih ciklusa romana. Izgleda da je Murakami napredovao u svom književnom izrazu i da mu je prikaz te drugačije realnosti postao rutinski i lagan posao, iako je jednom prilikom izjavio da je pisanje jedan težak i mukotrpan posao koji zahteva veliku duhovnu i fizičku snagu.
Stekao sam utisak da ovaj roman nije toliko usporen kao što jesu mnogi Murakamijevi romani, što na trenutke može izazvati odbojnost i dosadu kod čitalaca. Ili sam čitajući njegova dela jednostavno navikao na njegovu pisanu reč, pa mi prosto odgovara i prija. Ipak, smatram da u Ubistvu, sve teče lagano usmeravajući sam tok romana, sa svakom pročitanom stranicom, u nadrealno i nepoznato. Neminovno vas nosi reka satkana od slova i reči, čijem se toku i matici ne možete odupreti i da hoćete. Murakami je taj skeledžija koji će vas prebaciti u svoj svet imaginacije. Njegov čamac odnosno njegova skela je njegova naracija, a vaš prelazak na drugu stranu ćete postići samo ako krenete sa čitanjem. Šta čekate?
[1] Justein Gorder – Sofijin Svet (Geopoetika, 1998, str. 89)
[2] Alen Gerbran i Žan Ševalije – Rečnik simbola (Stylos art, 2013, str. 1002)