Zanima vas politika, muzika, sport, hi-tec tehnologija, umetnost, poezija, humor, internet i video igrice, zabava, satira, film, kulinarstvo, hortikultura, kinologija, medicina, priče iz života, književnost, internet… Sve to možete pronaći na blogovima. Ima toliko tematskih i konceptualno različitih i raznovrsnih blogova koji samo čekaju da ih otkrijete i posvetite im svoje vreme. A ukoliko znate engleski i još po neki svetski jezik, onda su za vas širom otvorena vrata svetske blogosfere, imate pred sobom jednu neisrpnu riznicu ideja, vizija, misli, različitosti, atipičnosti…

Ako blog sagledamo kao jedno sredstvo informisanja, što zasigurno jeste,  onda se neminovno postavlja pitanje: zašto je blog drugačiji od ostalih medija informisanja ? Drugačiji je zato što u većini slučajeva ne zastupa ničiju stranu i interes već se u istom iznose lične impresije, stavovi, znanja, iskustva i odnos prema životu. Međutim, najbitnija karakteristika, koja blog čini drugačijim od ostalih medijskih sredstva informisanja i delovanja, je da je cenzura svedena na minimum minimuma. Niko vas neće sputavati i sprečavati da kažete i napišete ono što želite i mislite. Pa šta ako je to što ste napisali svetogrdno, bogohulno, nemoralno, protiv sistema i režima… To je vaše mišljenje. Vaš odnos prema životu. Vaš lični stav. Ali to ne znači da to što ste napisali i rekli ne podleže zakonskom procesuiranju.

Sa druge strane, nisu svi blogovi nezavisni u svom delovanju. Sigurno je da ima namenskih i ciljnih blogova (naročito političkih) koji zastupaju i predstavljaju određene društvene strukture, organizacije, istitucije, udruženja,  čija je glavna svrha samoreklamiranje i pridobijanje što većeg broja simpatija, pristalica i klijenata. Ti blogovi  su stvoreni da šire i popularizuju određene ideje i principe, odnosno, da unište i maksimalno smanje uticaj i delovanje određenih ideja i principa.  Sva sreća da u kompletnoj, lokalnoj ali i globalnoj, blogosferi preovladavaju autorski blogovi, koji nisu iz te priče, i u kojima autori pišu o svemu i svačemu a koji su, u najvećoj meri, nezavisni po pitanju izražavanja svojih političkih, verskih, seksualnih, moralnih… stavova i opredeljenja.

Autorski blogovi predstavljaju digitalni ego svojih autora, autorovu svest, dušu, ideju i misao, koje su posredstvom interneta oslobođene i puštene u taj cyber univerzum u kome će otpočeti svoje virtuelno postojanje i delovanje.  Svaki takav blog predstavlja jednu individuu ili grupu individua a samo blogovanje predstavlja delovanje individualizma. I samo se kroz uspeh individualizma može govoriti o uspehu kolektivizma. Prosperitet  čitavog kolektivizma moguć je samo kroz (r)evoluciju u umu svakog pojedinca.  Autorski blogovi jesu nagoveštaj takve (r)evolucije jer svaki individualni blog predstavlja lično mišljenje, lični stav, lično iskustvo, lično znanje koje je u najvećoj meri suprotno od mišljenje, stava, iskustva kolektivizma i institucionalizma. Takav pristup vam omogućava da dođete do pravih informacija, drugčijih saznaja, skrivene i zamaskirane istine i samim tim postanete svesni situacije u kojoj se nalazite, ako već niste. A što je više svesnih indivudualaca to je veća mogućnost da se odigra (r)evolucija svesti.  Najpre svakog pojedinca a zatim i čitavog kolektivizma.

Kompletan muzički opus Australijskog-Britanskog dua »Dead can dance«  predstavlja  mešavinu neoklasike, spiritualizma, eterhnal wave-a, gothic rocka, horske, crkvene, trubadurske muzike… Sam naziv benda koji se bukvalno može prevesti »mrtav može plesati« teško se može objasniti. To je čitava jedna filozofija, sklop više religija, mudrosti, verovanja… Ipak postoje nekoliko definicija koje sam ja uspeo da skontam, godinama slušajući i istraživajući njihovu savršenu muziku.

»Dead can dance« obrađuje i izvodi duhovnu muziku raznih svetskih kultura i naroda. Njihova muzika predstavlja spoj istočnjačkih mantri, afričkih ritualnih plesova, crkvenog i horskog pojanja, obrednih melodija… Isto tako, »Dead can dance« obrađuje i izvodi muziku drevnih plemena, starih civilizacija, muziku renesanse, baroka i srednjeg veka, muziku koja se više ne sluša, koja je odavno izumrela. Odatle potiče i sam naziv muzičke grupe. »Dead can dance« svojim postojanjem i delovanjem oživljava te odavno zaboravljene i zapostavljene melodije i na taj način prenosi u sadašnjost duh prošlosti, duh vremena u kojem je ta muzika i stvarana, sprečavajući da je zaborav zauvek proguta.

Sigurno je da naziv »Dead can dance« predstavlja jednu simboliku, misticizam koji pre svega naglašava da i ono što nije živo može imati moć, snagu, energiju… Da bi smo razumeli o čemu je reč, sagledajmo simboliku tog naslova kroz jedan muzički instrument. Muzički instrument je svakako samo predmet i ništa više od toga. Neživa stvar koja sama od sebe i nema neki značaj, ali kada dospe u ruke jednog virtuoza on postaje medijum, sredstvo pomoću kojeg svirač prikazuje svoju moć, talenat, dar, snagu, lepotu, umetnost. On i umetnik postaju jedno. Postaju duh, moć, sila, energija, sinergija… Postaju muzika koja se širi na sve strane. I ta muzika vas opija, miluje, baca u depresiju i euforiju, izaziva emocije, tera na razmišljanje…

Da bi smo zaokružili celu priču, sagledajmo još jedan predmet, neživu stvar kroz simboliku naslova. Sagledajmo knjigu. I knjiga je samo beživotan predmet koji je stvorio čovek, koja ostavljena na prašnjvoj polici i jeste samo to – beživotna stvar. Ali ako neko uzme tu knjigu sa prašnjave police, obriše višeslojnu prašinu sa nje i krene sa čitanjem, knjiga konačno dobija svoju svrhu i razlog zašto je napisana. Postaje, manje-više, moćno sredstvo koje utiče na um čitaoca a samim tim i njegove akcije i reakcije. Pogledajte samo koliku moć ima biblija, kuran, tora… Te svete knjige imaju uticaj na čitavo čovečanstvo. One kao nežive stvari i predmeti utiču i kreiraju  živote miliona i milijardi ljudi.

Sa druge strane, simbolika naslova može se protumatičiti i na drugačiji način.  Lako se može doći do zaključka da reč »mrtav«  u naslovu vrlo verovatno može označavati i naše mrtve, naše pretke od kojih smo potekli i koji više „nisu“ među nama. Da li su oni svojom smrću zauvek prestali da postoje, to više i ne zavisi od njih mrtvih već od nas živih. Oni će živeti kroz nas, kroz naše postupke,  našu egzistenciju i naše misli. Dovoljno je setiti ih se, spomenuti ih, zapaliti im sveću, odsvirati predivnu melodiju i ispevati pesmu u znak sećanja ili u njihovu čast … Dokle god žive u sećanjima i dušama živih i oni će biti živi.

Svakako je sigurno da simbolični naslov »Dead can dance« nosi još mnoga značenja, mada me je oduvek reč  »mrtav« u nazivu najviše asocirala samo na fizičku smrt, na smrt tela a ne duše jer duša je besmrtna. Zato se i kaže da mrtav može igrati. Nakon fizičke smrti tela, oslobađa se duša koja počinje svoj ples slobode. »Mrtav može plesati« svakako da znači »duh mrtvog može plesati« što ne znači da i duh živog ne može plesati jer život i smrt su uzajamno povezani. Početak i kraj. Alfa i omega. Nema života bez smrti ni smrti bez života.

I za kraj zar »Dead can dance« ne može da znači i Uskrsnuće ?

Da bi ste shvatili simboliku, snagu i misteriju »Dead can dance« moraćete da oslobodite svoj duh, pustite play na svom muzičkom uređaju, playeru, kompjuteru, zatvorite oči i počnete svoje putovanje. Samo tako možete otkriti svet »Dead can dance-a«.

Muzička retrospektiva  #1, #2, #3, #4, #5, #6, #7, #8

»Gde se to spremaš? Gde ideš?« upitah ga.

»Idem na dopunsku nastavu iz istorije.«

»Na dopunsku? Znači imaš keca iz istorije čim ideš na dopunsku?«

»Ma nemam keca. I nije dopunska nego dodatna, pogrešio sam.«

»Dodatna, znači imaš peticu?«

»Nemam peticu.«

»Pa kako to da ideš na dodatne časove iz istorije?«

»Pa ja mnogo volim istoriju.« reče klinac i istrča napolje iz kuće.

Meni malo beše čudno da klinac voli istoriju jer ga nikad ranije nisam video da je uči. Uvek sam morao da ga teram da uči, pogotovu istoriju. Bubanje mu je teško padalo. Čak se par puta i žalio na nastavnika istorije kako je mnogo strog, kako brzo diktira i mnogo traži… Ali ko zna, možda se situacija promenila? Možda mu je istorija postala zanimljiva?  Sve bih to vrlo brzo zaboravio da se čitava situacija, posle par dana, nije ponovila. Klinac je nakon škole ponovo otišao na časove istorije. E tu postadoh sumnjičav. Roditeljski strah ili šta već. Počeh da puštam filmove i da sam sebi postavljam pitanja. »Gde li ide? Da nije počeo da puši, pije, drogira se? Ko zna u kakvo li je društvo uleteo? I čemu li to izmišljanje za časove istorije kad mu ništa nismo branili? Slobodno je mogao da mi kaže kuda ide sigurno mu ne bih branio.«

Kada je posle par dana klinac ponovo rekao da ide na istoriju, moje sumnje su već bile potvrđene. Bio sam ubeđen da klinac nešto krije od nas. Da krije ili da nas laže. Reših da prvom prilikom odem do škole i da porazgovaram sa razrednim starešinom pa čak i sa nastavnikom istorije, ukoliko je to potrebno. Kakvi su ti dodatni časovi svakih par dana?

I odoh do škole. Nađoh razrednog starešinu i krenusmo sa pričom. Ocene su bile dobre. Nije imao neopravdane izostanke. Iz istorije četvorka. Videh da nema nikakvih problema, da je klinac dobar učenik i da je razredni zadovoljan njegovim uspehom i vladanjem. Tek tada mi ništa nije bilo jasno. Upitah razrednog u čemu je fora sa tom istorijom, zašto klinac na svakih dva, tri dana ide na časove istorije. Nastavnik se samo nasmeja i reče u čemu je stvar. Nakon toga i ja sam krenuo sa smehom. I ne samo to. Bio sam bio ponosan na svog klinca. Podsetio me je na mene kada sam bio u njegovim godinama, samo što je u mom slučaju bilo muzičko a ne istorija.

O čemu je bila reč? Usled velikog interseovanja učenika za istorijom dodatni časovi održavali su se tri puta nedeljno. Cela pomama oko istorije počela je kada je tadašnji nastavnik istorije otišao u penziju i kada je na njegovo mesto došla nova mlada nastavnica. Neko devojče u kasnim dvadesetim. Vitka, visoka, sa svim atributima i kvalitetima koji treba da krase jednu mladu ženu. Klinci, taze pubertetlije i tinejdžeri početnici, otkinuše za nastavnicom. Istorija im postade omiljeni predmet. Svi htedoše da uče istoriju. Redovni časovi im nisu bili dovoljni. Zato je bilo potrebno uvesti i dodatne časove i to 3 puta nedeljno. Toliko je bilo interesovanje za istorijom.

Dok smo razgovarali, nastavnica istorije prođe pokraj nas. Kao da je čula da baš o njoj razgovaramo pa je samo htela da potvrdi tvrdnju razrednog starešine. Kada sam je ugledao počeo sam da balavim. Nisam mogao da odvojim pogled sa nje sve dok mi je bila u vidokrugu. Stvarno strava ženska. I ja prosto poželeh da idem na te dodatne časove. U tom trenutku razumeo sam svog sina kao i sve ostale klince. Razumeo sam ih zašto su izgubili glavu tom za prelepom istoričarkom i zašto su svi želeli da idu na dodatnu i dopunsku nastavu. I tata bi sine. Ipak je istorija učiteljica života.

Takvi tipovi ličnosti se u sve razumeju. U politiku, sport, ekonomiju, istoriju, privredu, književnost, filmove, muziku, seks, modu, medicinu, astronomiju, astrologiju, kulinarstvo, spiritualizam, religiju, nuklearnu fiziku, kibernetiku… Koja god tema da se povede oni će brže bolje početi da vam drže slovo i sole vam pamet, prosipajući neke fraze i izraze koje su negde čuli ili pročitali u nekom časopisu ne shvatajući koliko su pritom ispali smešni, plitki, šuplji i prosti. Njima čak to nije ni važno jer su oni ubeđeni  da su superiornije biće u odnosu na vas i da  sigurno bolje znaju šta je bolje za vas same. Svakako je izvesno da vas oni  bolje poznaju od vas samih i da garantovano znaju šta vam nedostaje i šta vam je stvarno potrebno. Jer oni su, kako to već nismo shvatili do sada,  suština i nužnost ovog našeg društva, civilizacije, univerzuma. Kamen temeljac i potporni zid čitavog sistema. Da nije njih ova civilizacija, ovo društvo, ovaj poredak  bi odavno propali. A mi smo tako nezahvalni što im se ne divimo do imbecilnosti, ne klanjamo im se i ne slavimo kao svece jer oni samo pokušavaju da nas nečemu poduče, prosvete nas, otvore nam oči i na taj način nam pomognu. Naročito ovih dana u periodu ove predizborne kampanje. Sad su svi zabrinuti za vašu budućnost i svima je stalo da vašeg prosperiteta zato se toliko i trude oko vas jer vi ste važan deo ovog društva i sistema. Kako to da sada niste već shvatili?

Da se ne razumemo pogrešno. Pamet treba doći do izražaja. Pamet treba da trijumfuje. Svakako da u Srbiji ima pametnih ljudi. Ali to sigurno nisu oni koji vas vuku za rukav ili oni koji troše abnormalno mnogo vremena da vas ubede u to. Pametni ljudi mnogo pametnije i racionalnije troše svoje vreme. Na žalost, sve manje dolaze do izražaja pored ovih pseudo pametnjakovića i ego mudrosera, pošto su u znatnoj manjini.

Iskreno rečeno bio sam prilično skeptičan u vezi pomenute triologije baš iz razloga što je Orvelova »1984-ta« jedna od mojih omiljenih knjiga. Delovalo mi je pomalo svetogrdno da bilo koga poredim sa Orvelom i njegovom »1984-tom«, ali ipak nisam mogao da odolim.

Sav taj skepticizam trajao je sve do trenutka dok nisam krenuo sa čitanjem. Onda jednostavno knjige nisam mogao da ispustim iz ruku dok ih nisam pročitao.

Da se razumemo, nema nikakvih tematskih sličnosti između »1984-te« i »1Q84-te«. Surovost koja preovladava u ovim književnim delima kao i otuđenost, usamljenost, neshvaćenost, čežnja za ljubavlju i razumevanjem glavnih likova, jedina je paralela koja se može povući između ova dva savršena književna dela. Jedino to im je zajedničko. Ništa više od toga. Iako se u više navrta u »1Q84« pominje i citira Orvel i njegova »1984-ta«, Murakamijeva »1Q84-ta« je zapravo neka drugačija »1984-ta« godina, u kojoj je skriven neki sasvim drugačiji svet, u potpunosti suprotan Orvelijani iz »1984-te«.  U Murakamjievoj »1Q84-toj« važe neka druga pravila, neki drugačiji zakoni, zakonitosti i principi koji nama kao prosečnim ljudskim bićama deluju veoma strano, nepoznato i mistično, koje ne možemo u potpunosti razumeti, shvatiti i prihvati koliko god to da želimo baš zato što imamo iskustvo sa nečim vrlo mističnim i nepoznatim.

Glavni likovi u romanu Aomame i Tengo prilično su usamljeni, zbunjeni, izgubljeni, neshvaćeni. Tragaju jedno za drugim, ali i za samim sobom, znajući i osećajući silu i nevidljivu vezu koja postoji između njih dvoje i koja ih bez obzira ne sve sve više privlači. U tom traganju, na tom teškom putu, puno je opsene, zamki, abnormalnih pojava, neprijatelja, iskušenja…

»1Q84« je jedna atipična ljubavna priča. Prepuna je emocija. Ljubavi. Seksa. Patnje. Čežnje. Samoće.

Sa druge strane »1Q84« prikazuje jedan paralelni svet u kojem  nevidljive sile utiču na sve. To je svet abnormalnih pojava i čudnih bića. Svet društveno izlovanih sekti, tajnih udruženja i ekstremističkih grupacija koje kriju velike tajne, znaju velike istine i imaju veliki uticaj na samo stanje stvari. Svet spiritualizma, misticizma i magije koji mediokriteti ne vide niti bi mogli da ga razumeju kada bi ga videli ili doživeli. Neka druga dimenzija, u kojoj nije sve kako vidite ili pak jeste samo je prihvatanje takvih pojava i događaja za istinu zapravo mnogo teško jer se protivi zdravom razumu. Slobodno mogu da kažem da je Murakamijeva »1Q84« zapravo »Alisa u zemlji čuda« za odrasle.

Ako ste već zasićeni stereotipnim romanima koji se štancuju u milionskim tiražima etiketirani kao bestseleri a zapravo su samo varijacije na već rečeno i odavno napisano, onda je vreme da pročitate nešto sasvim drugačije, nešto atipično, izvan svih klišea i tipizacija. Garantovano je »1Q84« pravi izbor.
Sigurno je da nakon čitanja ove triologije nećete ostati ravnodušni, a svakako ćete biti zbunjeni, začuđeni, puni utisaka i sa gomilom pitanja. Ako sumnjate u moje reči,  pročitajte »1Q84« pa ćemo posle da pričamo. To je i svrha pisanja ovog posta. Nemam sa kim da popričam u vezi ovih knjiga a tako bih želeo.

Bez obzira da li sam ja beli ili crni konj, moja sudbina je, u svakom slučaju, crna, jer  znam da ću, ako se za to ukaže prilika ili nužda, biti žrtvovan za opstanak opasne kraljice ili radi sačuvanja  lenje guzice uobraženog kralja koji se u toku partije pomera samo u slučaju rokade ili ako mu stvarno gori pod nogama. Jedina uteha u svemu tome bila mi je nadanje, koje bi se ponekad  i obistinilo, da će naš upravljač za protivnika dobiti nekog slabog šahistu nad kojim će izvojevati pobedu bez nekih potrebnih žrtvi.  Činjenica koja mi je govorila da ima i onih koji su bili u gorem položaju od mene, onih, koji će prvi biti žrtvovani i koji će nastradati radi mog očuvanja samo da bih ja bio u mogućnosti da nastavim dalji okršaj i boj, davala mi je dodatnu utehu nad zlom sudbinom, mada me je saznanje, da postoji mogućnost da opstanem i preživim na teret jadnih malih pijuna, mučilo i činilo nesrećnim i tužnim. Bilo mi je žao tih pijuna i njihove zle sudbine, ali kada bih malo bolje razmislio utešio bih se mišlju »bolje oni nego ja«. Nisam ja osmislio tu igru i nisam ja odredio pravila po kojima oni treba da budu ti koji padaju prvi. Nisam ja kriv što su oni ti koji po sistemu vrednovanja vrede najmanje i što se ponekad velikodušno nude samo da bi se neka vrednija figura sačuvala. Ali oduvek je bilo tako. Uvek prvo stradaju oni najmanji, pa tako redom po veličini, dok se ne dođe do samog kralja. A kad kralj ostane sam, to više i nema nikakve draži. Kakva je to partija kad kralj više nema svojih slugu.

Najstrašnije u svemu tome bila je činjenica da kralj za koga se mi i borimo i čuvamo ga vlastitim životima i ne zna situaciju i stanje partije koja se odvija. Lakše bih sve podneo kada bih znao da naš kralj zna zašto njegovi konji i pijuni stradaju, a ne da kao neka marioneta samo izigrava gazdu a da ga neka prljava ruka sa crnim ispod noktiju vuče po tabli i radi sa njim šta joj se prohte. Žalosno je to i za gledanje, a da ne govorimo u učestvovanju u obliku neke male jadne figure. Još bednije je to što se partije stalno ponavljaju. Tek što si žrtvovan i bačen negde pored table, partija se završila. Red je za novu partiju sa novim manipulatorima figura, koji su možda i bolji od prethodnih, ali mi to ne možemo nikako saznati dok ne iskusimo na sopstvenoj koži. Tek što si se pomirio sa činjenicom da si po ko zna koji put ponovo žrtvovan, i samim tim lišen neizvesnosti koja te je morila dok si iščekivao ishod partije, ponovo si vraćen u igru da strepiš i čekaš trenutak kada ćeš ponovo nastradati. I uvek je isto, samo se menaju ruke koje povlače poteze. Figure uvek ostaju iste. Uvek ima konja, pešaka i topova. Uvek ima onih koji će braniti kralja do kraja, koje će on, ako to zatreba, bez trunke savesti, žrtvovati da bi sebe sačuvao, jer on se ipak tu ništa ne pita, iako je  formalno komandujući.

Mi figure smo zbog toga besnele. Besnele smo zbog toga što naš kralj nikako nije mogao da utiče na one koji vuku poteze jer i on je bio samo figura. Besnele smo što je dozvolio da kraljica žari i pali, a on se, kao neki tonjavac, krio u najsigurnijem delu table zaštićen svim mogućim i dostupnim snagama svojih podanika.

Sve češće smo se, kad bi se sve parije završile i kada bi i bele i crne figure bile ubačene u unutrašnjst table, svi zajedno dogovarali o našoj budućnosti. U tabli, u mraku gde se nije mogla raspoznati boja koja je određivala pripadnost, svi smo bili isti, bez važnosti i veličine od koje je zavisilo kada ćemo biti žrtvovani, mi figure smo kovale plan. Plan koji nas je trebalo osloboditi ruku koje poteze vuku.

Problem je bio u tome što je svaki plan kako je bio smišljen vrlo brzo  zaboravljan jer ipak smo mi bile samo figure, koje su i stvorene za nečiju zanimaciju. Šta smo mi znale o pobuni, kada smo ceo život samo sa jedne strane table, nakon završene partije, prelazile na drugu stranu table i obrnuto, sve dok uprvljačima to ne bi dosadilo nakon čega bi nas bacili zajedno sa tablom u neki mračni ćošak, u kome smo mogli samo da gunđamo i ništa više. U potaji svi smo znali da tu ništa ne možemo da promenimo ali smo se plašili da to sebi priznamo i nastavljali smo da živimo u laži.

A ruke koje poteze vuku na nas uopše nisu obraćale pažnju. Nisu marile što smo bili nezadovoljni, što nam je to smetalo, što nas nisu mazile kada bi im doneli pobedu, već bi samo zapalile debelu cigaru i šepurile se kao ćurani, ispred protivnika kojeg su porazile a koji je svoje figure baco o pod i treskao po stolu sav besan i divalj.

Bes je u nama polako tinjao, mržnja prema rukama je polako rasla, i mi smo konačno odlučili da krenemo u akciju. Znali smo da nema ništa od direknog sukoba jer ruke su bile isuviše moćne, tako da smo za početak odlučili, pošto nikako nismo mogli da ih pobedimo, da makar sabotiramo partije sa nadom da ćemo na taj način uspeti da odvrgnemo upravljače od nas. I krenuli smo sa sabotažom. Prvo su počele neke od figura da se zagubljuju. Samo bi se neka od nas sakrila, šćućurila u neki skriveni ćošak i čekala. Ali ruke čak ni na za to nisu marile. Brzo su nalazile zamenu za one koje nedostaju stavivši kutiju šibica ili upaljač na njihovo mesto. Zatim smo obrisali slova i brojeve koji su se bili napisani na tabli, ali i to je bilo uzalud, to one nisu ni primetile. Nakon toga smo otkačili spojeve koji su spajali dva dela table nadajući da će ih to naterati da se batale nas i da nađu neku drugu zanimaciju, ali ništa. Samo bi, ako su želele da igraju šah, spojile te dve table i odigrale željeni broj partija.

Polako smo gubili nadu i volju. Nismo znali više šta da radimo. A onda je je jedan od kraljeva došao na ideju da ništa ne preduzimamo. Plan je bio sledeći: kada nas u toku partije ruke postave na neko polje, iz samo njima poznatih razloga, mi bi smo se oprezno, da one ne vide, pomerali na neko drugo polje i na taj način izazivali konfuziju kod protivnika koji su se nadmudrivali nad nama. Znači plan je bio da neprimetno osujećujemo streategije oba igrača i na taj način pokušamo da ih iznerviramo i nateramo da nas se batale. Ovaj plan se svima dopao, da li zato što je bio najbolji do tada, da li zato što ga je predližio jedan od dvojice glavnih, ili je jedostavno bio jedini plan koji nismo isprobali. Rešili smo da ga sprovedemo u delo. Plan je trebalo da se sprovede u prvoj narednoj partiji. Mi, figure u mraku u unutrašnjosti table, polako smo razvijale i usavršavale plan. Smejali smo se zamišljajući zbunjena lica upravljača u trenutku spoznaje da se situacija ne odvija baš onako kako su zamišljali.

Ali naš smeh je naglo prestao. Razdvojenu tablu, delo naše sabotaže, kao i sve ostale figure, ruke upravljača sakupljale su i ubacivale u kartonsku kutiju. Kada su nas sve pokupile, što se brzo odvilo, pomislile smo da nas očekuje nova partija. Međutim, osetile smo tresak. Ponovno smo bile bačene ko zna gde. Onda je dim počeo da nas guši i da postaje sve toplije. Pojavili su se i prvi pramenovi vatre koji su već zapalili kutiju i načeli razdvojenu tablu. Uhvatila nas je panika. Kada smo shvatile da smo završile u kaminu jednog od upravljača, koji nas je žaračem stalno gurao i vraćao u vatru dok smo pokušavale da pobegnemo od ognja koji nas je proganjao i za nama kao zmija siktao. Polako, dok sam  dogorevao i gledao svoje saoborce, bele i crne boje, kako u u nastaloj histeriji i vriski nestaju u plamenu, shavtio sam šta nam se to zapravo desilo.

Kako smo bile tako slepe, kako to ranije nismo mogle da shvatimo? Kako smo mogle da progutamo tako glup plan, kako nismo mogle da vidimo da smo izdani?

Dok smo gorele, vrišteći, moleći i vapeći za pomoć, i polako zauvek nestajale, gubio nam se svaki trag. Vatra nas je gutala i sve sigurnije nas činila pepelom. Oni su se smejali i uživali zajedno sa rukama koje povlače poteze ispred nove šahovske table na kojoj su bile poređane nove vitke šahovske figure. One nisu bile tako propale, očokljane i zastarele kao što smo mi bile. A oni koji su nekad bili deo nas, oni za koje smo se mi borile, konačno su nas žrtvovali. Za nas više nikad neće biti ponovljenih partija, jer više nećemo ni postojati, a za njih, te izdajice, ko zna u kojoj će pariji i na kakvoj tabli ponovo zaigrati svoju izdajničku igru. Dok smo dogorevale, svojim kolegama po sudbini pokazao sam policu jednog od upravljača na kojoj je držao bitne stvari, a na kojoj su pored ostalih beznačajnih sitnica, stajali, sa patečnim izrazom lica, da li iz straha da i oni ne završe na lomači ili iz užitka i radosti, crni i beli kraljevi i kraljice za koje smo do juče mislile da su deo nas.

Dok sam preživljavao poslednje trenutke svog kratkog, bednog života, dok me je vatra dogorevala, sve više me čineći garom, pepelom i dimom, nisam se obazirao na bol, nisam kao sve ostale figure trčao unezveren i zbunjen, nadajući se nekakvom spasu. Pomirio sam se sa sudbinom znajući da mat koji smo dobili je konačan i presudan za sve nas.

Priča objavljena u knjizi DemoNkratija

 * Citat iz filma »Čelična dama«, odnosno reči nekadašnje Engleske premijerke Margaret Thacher koju je u filmu brilijantno odglumila Meryl Streep. Neka ovaj citat ujedno bude i preporuka za film.

Svakako znate da muzika ima bitan uticaj na živa bića. Izvođeni su razni eXperimenti na biljkama, životinjama, ljudima korišćenjem muzike. Krave daju više mleka ako im se pušta klasična muzika, biljke bolje napreduju ako im se pušta klasična muzika. Opšte poznate činjenice. Ono što će biti predmet ovog teksta, pored sada već ustaljenje muzičke retrospektive, jeste uticaj muzike na ljudski mozak.

Psychedelic trance je eletronska muzika koja se pojavila sredinom devedesetih godina prošlog veka i vrlo brzo je stekla popularnost na našim prostorima. S obzirom da je to bio period kada smo bili pod embargom, u potpunoj izolaciji i u ratu sa svima, muzička dešavanja su bila maksimalno proređena, kao i sve ostalo. Niko od stranih muzičkih zvezda nije želeo ili nije smeo da dođe u našu zemlju i nastupa. Nije bila situacija kao danas: koncert svake nedelje, raznorazni muzički spektakli i svetska imena svakog meseca u Areni, pa Exit, Nišville, Beerfest i mnogi drugi festovi i festivali… NE. Svega toga tada nije bilo. Niko sem DJ-eva, presvega Dj-eva koji su vrtili ploče psychedelic (goa) trance-a, nije nastupao u Srbiji. Izgleda da DJ-jevima nije bila frka da dođu i nastupaju u “zemlji divljaka” iz razloga što su i oni bili naviknuti  na slične političke, ekonomske i društvene situacije. Najveći broj njih bio je iz Izraela. Da ne bi bilo zabune, bilo je tu DJ-eva iz Engleske, Francuske, Nemačke, Holandije, ali Izraelaca koliko ti je duša želela. To je znatno uticalo na stvaranje vrlo jake Clubbing scene u Beogradu. Barutana, Industrija, splav Kolos i mnoga druga mesta nudila su i te kako dobar svetski provod. Često sam išao na takva dešavanja. Štekao bih kintu, pratio Kaličaninovu emisiju »Technokratia« na trećem kanalu i čim bi se održavao neki cool party, pravac Beograd po braću i u provod. Bila su to teška vremena, nije bilo love (mada je i sada nema), nemaština i beda beše na svakom koraku (kao i danas) ali clubbing je bio svetski. Valjda su ljudi bili željni dobrog provoda. Valjda je ljudima bilo drago što ipak neko želi da dođe i nastupa u njihovoj izolovanoj i napaćenoj zemlji. Iz tog razloga clubbing, a pre svega psychedelic trance, doživeo je veliku ekspanziju i popularnost na našim prostorima naročito u Beogradu. Nova muzička kultura i pokret – tehno kultura činila je Beograd svetskim gradom a žurke održavane u Beogradskim klubovima spominjane su u svetskim časopisima i predlagana kao mesta za dobar provod. Nije to bila mala stvar u tim teškim vremenima.

Kada je u pitanju psychedelic trance hteo bih još par stvari da napomenem. S obzirom da se počeci psychedelic tranca, pored Goe, u velikoj meri vezuju i za Izrael,  ta elektronska muzika je vrlo brzo dobila epitet »jevrejska muzika«.  I ne samo to. Mnogi antagonisti su išli korak dalje tvrdeći da tom muzikom jevrejski DJ-evi utiču na umove slušalaca pritom popularizujući sve zastupljenije sintetičke droge. Te tvrdnje potkrepljivali su raznim naučnim emisijama u kojima su neki navodni naučnici tvrdili kako se ta muzika pravi na frekvencijama na kojima ljudski um projektuje snove i da slušanje takve glasne muzike potkrepljenje vizuelnim efektima raznoraznih stroboskopa, lasera, holograma u ljudskom umu izaziva stanje sna. Ljudi su budni sanjali a snove su im kreirali tamo neki DJ-evi muzikom koju su stvorili pomoću računara. U celoj priči sintetičke droge imale su veoma bitan uticaj jer su korišćenje kao sredstvo pomoću kojeg sa lakše prodiralo da svesti svakog pojedinca. Ti naučnici su sve to videli kao jedno veliko društveno i državno zlo. Zato nije bilo nikakvo čudo što je psychedelic trance vrlo brzo bio „proglašen“ svojevrsnim psy oružijem odnosno audio-digitalnom kabalom pomoću koje se ljudima, pre svega omladini, menjala svest i uticalo na um i rasuđivanje, namećući im neke jevrjeske vrednosti, principe i istinu. Koliko je to bila istina, to ne bih znao da vam kažem. Meni je sve to ličilo na klasično širenje anitsementizma i čistu budalaštinu.

Ako celu stvar sagledam iz ličnog iskustva mogu samo reći da sam dugi niz godina slušao i dalje (ponekad) slušam psychedelic trance. Meni je ta muzika pomogla da prebrodim teške periode u svom životu, zato će uvek i zauzimati posebno mesto u mom životu. Sad da li su mi tamo neke sile mraka teškim bitovima uticale na svest i slale skrivene poruke, to nije toliko ni bitno. Sa druge strane, ako detaljnije sagledamo situaciju, zar svaka muzika ne šalje određene poruke? Zar svaka muzika ne utiče na mišljenje, deluje na svest i na raspoloženje? Zar svaka muzika ne kreira ukus, stil, stav i odnos prema životu i ljudima? Psychedelic trance je samo stigmatizovana od strane onih neopućenih, ograničenih i primitivnih ljudi koji imaju averziju prema svemu onome što ne razumeju.

Muzička retrospektiva  #1, #2, #3, #4, #5, #6, #7, #9

Audio narkotici ili psy oružije #1

Kao što narod ima naviku da kaže: »Pošten i lud su braća«.
Ja ipak mislim da je ovaj drugi u boljoj situaciji. Država mu plaća smeštaj i hranu.

Narodne mudotvorine #1, #2

On-line? Mislite da je on-line psihoterapija nemoguća? Sigurno ćete reći nema tu privatnosti i nije to to kod nema fizičkog prisustva psihoterapeuta i  klijenta. Ja ću Vam reći da je to najveća prednost. Nema nikakvih intimiziranja, fizičkih i seksualnih privlačnosti koje bi poremetile profesionalni odnos i profesionali pristup. Možda ćete se upitati kako ćete to ostvariti preko interneta? Zar na internetu ne vrebaju mnoge opasnosti i zar ne postoje mnoge mogućnosti da se poverljivi podaci zloupotrebe? Normalno je da je odgovor DA, ali to je u ovom slučaju skroz nebitno. Vaša psihoterapija i Vaše izlečenje može početi još ovog tenutka a sve će se bazirati na drugačijem konceptu. Koncept »terapeut-klijent« da ne kažem »terapeut-pacijent« je odavno prevaziđen.

Pre svega, osvrnimo se na Facebook i šta tolika masa ljudi radi posredstvom facebooka. Kako šta radi? Pa iznosi svoj život i servira na izvolte ogromnom broju svojih virtuelnih prijatelja, prijatelja sa kojima se čak i ne pozdrave niti jave kada se slučajno sretnu. Objavljuju se fotke sa svih mogućih dešavanja, označavaju se stvari, pojave i ljudi koji se vole, lajkuju i prate. Komunicira se međusobno  i sve to je vrlo transparentno i dostupno mnogima za pogledati. E tu postoji mogućnost za zloupotrebu. Iz razloga što se na Facebook-u u većini slučajeva koristite prava imena i prezimena kao i dugi bitni stvarni podaci.

Iz tog razloga, pre početka, Vaše psihoterapije i izlečenja, najpre osmislite dobar avatar i dobar nick kojim ćete se predstavljati na netu. Avatar na najbolji mogući način treba da predstavlja Vas kao osobu. Nikad nemojte smetnuti sa uma da ste Vi taj avatar, Vaš alter ego i da je cilj celog ovog eXperimenta vaše duhovno izlečenje.

Pokrenite blog, napravite twitter i facebook profil za svoj avatar, svoje drugo ja. Twitter i facebook koristite za promociju svog bloga da bi ste privukli ljude. Pre samog pokretanja bloga počnite da pratite i komentarišete druge blogove. Ima ih koliko vam duša želi, tako da ćete lako pronaći one koji Vam najviše odgovaraju. Posle određenog vremena, određeni broj ljudi počeće da prati Vaš blog. E to je pravi trenutak da počne Vaše izlečenje. Napišite jedan tekstić o nekoj Vašoj nedoumici, nevolji, problemu koji Vas muči i opseda i videćete kakva će biti reakcija blogosfere odnosno kakve će  komentare Vaš tekst iznedriti. Postoji mogućnost da dobijete gomilu komentara koji Vam mogu mnogo pomoći u iznalaženju rešenja za problem koji Vas muči a postoji i šansa da ne dobijete niti jedan komentar. Bitno je da budete uporni i da sve svoje muke, nevolje i probleme koji Vas opsedaju redovno iznosite na blog. Čak i da ne bude komentara, a sigurno će ih biti, biće Vam lakše jer ste ipak tu svoju muku i jad nekom poverili. Rekli ste (napisali) sve što Vam pritiska i opseda dušu i sigurno će Vam biti lakše. U to nema sumnje. Sad što ne znate ko će sve to pročitati, to nije toliko ni bitno. Bitno je da se Vi osećate bolje, zar ne? A da Vas podsetim. Pišete kao Vaš avatar. Niko ne zna ko ste i šta ste!

Da je cela priča efikasna potvrđuje sadašnje stanje u ovoj našoj blogosferi. Šta se sve može pročitati na tim silnim blogovima? Svašta. Ljudi svašta pišu. Mnogi se i ispovedaju, iznose svoju intimu na izvolte, pričaju o svojim problemima, dilemama i mukama i sve to čine dostupnim svakom, a pritom još koriste svoje pravo ime i prezime. Ne znam koliko je to pametno, ali se pokazalo kao vrlo korisno. Zato Vam ja i preporučujem blogovanje kao psihoterapiju. U takvom obliku komuniciranja pronašle su se srodne i slične duše, ljudi (žene) sa sličnim problemama i mukama, sa sličnim načinom razmišljanja. Krenulo je virtuelno druženje. Počele su da se rađaju simpatije i prijateljstva… Mnogima je to blogovanje pomoglo u životu jer su konačno imali kome da se posvete i imao je neko da im se posveti. Mnogi su nakon toga bivali srećniji, bezbrižniji i zadovoljniji sobom i svojim životom.  A to je krajnja svrha bilo koje psihoterapije, zar ne?

Vi za svaki slučaj, kao što sam Vam rekao, koristite avatar. Što je sigurno, sigurno je. Bolje je kad niko ne zna ko ste i šta ste. Kad shvatite činjenicu da je na internetu nemoguće bilo šta sakriti, Vi ćete već biti izlečeni. Izlečeni ili navučeni na virtuelnu stvarnost.