Prikaz knjige Zorana Ilića – Sve što neko (ne)zna

Izdavač: Presing Mladenovac
2021.
Autor Teksta: Živko Ivković

Za Ilića je svaki novonapisani mu naslov kao dolazak novog života na svet jer, prilazi mu sa roditeljskom ljubavlju, ravna se po sentimentu, te je nesumnjivo pisac iz grupacije onih, izuzetno cenjenih, ali isključivo u krugovima poštovalaca njegovog kreativnog opusa, zaljubljenika u taj, upoznatih  sa delovanjem njegovim, dometa dosadašnjih ostvarenja, a šira prihvaćenost je izostala iz razloga veoma skromnih tiraža, ali i bez ne znam kakve želje da svoj opus predstavi, ponudi na uvid širem čitalačkom auditorijumu putem onim kojim se ređe ide (mada je to danas sasvim normalno) ali je prečica za stizanje na književni tron, lobirajem naravno,  što je u njegovom slučaju isključeno jer, potvrdu svoje književne veličine i prihvaćenosti ne želi na taj način overiti. Do sada napisano je sasvim u domenu intrigirajućeg onog, jer, nagoni čitaoca da porazmisli o pročitanom, nađe sebe u napisanom, svog stila se drži i to je njegova opsesija, kao, recimo, grupa InVAzija hard rocka. I u ovom, aktuelnom naslovu „Sve što neko (ne) zna“ glavne role imamo u likovima Talijana i onog na drugoj strani, a taj je Neko. Životopisi obojice, ukratko, ovde, su obojeni prisećanjima o prohujalom, koje vetar u ovom slučaju nije odneo. Pa, ako bih krenuo sa sadržajem, imamo ono njegovo, da su magnetofone i gramofone zamenili fejsbuk te instagram, pa sad, treba se snaći, prilagoditi ili ostati u onom, vremenu odrastanja, vremenu koje se ne da tek tako zaboraviti upravo iz razloga onog, boljeg i kvalitetnijeg načina življenja tada, rečju, života dostojnog svakog čoveka.

Čitajući ovaj Ilićev naslov, sam, odmah ukapirao kako je autor u stvari onaj Neko, jer, pisati osobenim književnim izrazom mogu samo veliki oni, poput Ilića, Ristića, Radočaja Kostićeve itd, a sve to po osnovu proživljenog te detalja iz tog, onih koji su nas tištili ili dizali, činili ustaljene ritual svakodnevice savladivim, prebacivim u domen onaj, ostavio sam ih za sobom, ali ne i zaboravio. Ono što prozaičara poput njega svrstava u velike je sasvim ta iskrenost ali i objektivnost, jer, upustiti se u pisanje neproživljenog, izmišljati, smišljati, natucati nikako ne potpada pod njegov autentični stil, daleko je od tog i takvih. Već u startu, na kompu ukucavanjem imena Adrijana Ćelentana, imena koji je nama Jugoslovenima toliko značio, bio nam je idol, Ilić kreće sa zalaženjem u detalje iz karijere mu uz zaključak da se poslednji put oglasio sa stvari Yuppi Du i to 1975. godine, uz, setno ono, kada je njegov otac kupio prvi radio prijemnik koji kasnije menja popularnim, malecnim tranzistorskim prijemnikom, ruskim Sokolom u kožnoj futroli. Odmah se nadovezao na Ritu Pavone kojoj posvećuje nekoliko stranica, uz, nezaboravnu šetnju sa frendom (možda Milenkom) do Kalenić pijace, gde na gomili polovnih i izraubovanih stvari nalazi singl ploču pomenute italijanske pevačice iz 1963. koju bez razmišljanja kupuje. Piše autor i o Katerini Kazeli, takodje pevačici iz plejade onih istaknutih Sanremovskih, koja je 1967. pevala u beogradskom Domu sindikata, kada su nastupili i beogradski Džentlmeni sa legendarnim Brankom Marušićem Čuturom. Imamo ovde i podatak , svakako vredan iznošenja (prisećanja) o takodje italijanskoj grupi The Rokes, koju su činili isključivo Englezi. Naime, verenik Rite Pavone ih iz U.K. dovodi u Italiju u nameri da se oprobaju kao prateći sastav pomenute pevačice i to 1963. godine, tada doduše pod starim nazivom Shell Carson Combo, da bi tek po potpisivanju ugovora promenili naziv u The Rokes, grupe koje se, mi odrasli uz rokenrol druge polovine šezdesetih odlično sećamo. Radnja naslova se potom zahuktava, tako da se javlja i Bezimena, koju Neko apostrofira kao svoju sestru. Utisak ovde, ne vara, Neko (kao i većina nas) ne zaboravlja tek tako svoje detinjstvo, dane provedene u rodnom (Vodeno kamenje gradu, da i ja dodatno zamutim), ulice kojima se sa drugarima igrao, jurcao za loptom, tapkao sličice fudbalera, klopnuo prvu šampitu, a, ko bi i kakav, skrajnuo te i takve trenutke bezbrižnog mu detinjstva, koje su, za nas, naši stari izborili. Piše Neko, potom o druženju sa vršnjacima neuobičajenih za taj kraj prezimena, no, to mu uopšte nije smetalo, jer, radilo se o grupaciji domaćih, Vodeno kamenje starosedelaca. Nedugo zatim, autor nas vraća u Italiju, zemlju iz negdašnjeg neposrednog susedstva, značajnu i po Danteu Aligijeriju, Djovaniju Bokaču a vezano za Božansku tragediju i Dekameron zbirku. Dodaje da je u vremenu nastanka te, svet bio paralisan epidemijom, te slova o njegovim književnim preferentima poput pomenutih ali i Savonarolija koji 1497. godine u Firenci na Placu dela Sinjorija spaljuje dela poznatih književnika te donosi lokalni zakon vezan za korupciju, prljavost i sodomiju, no to su već neke renesansne zavrzlama u koje ne bih opširnije jer nisam kompetentan. Dolazimo tako i do slova o književnici Eleni Ferante, za koju je autor iskopao podatak da se radi o anonimnoj jednoj, a pri tom veoma popularnoj!? Pa tako, ni Ilić, autor ovog ‘’Sve što neko (ne) zna’’ naslova nije ne znam koliko poznat, ali uživa izuzetan ugled u delu čitalačkog auditorijuma upoznatog sa nj. delovanjem. Iako Beogradjanin (iz Vodenog kamenja ) autor začudo nema očekivanu medijsku podršku iz razloga distanciranosti od lobista i sugestikologa, onih koji bi ga mogli pogurati jer, ne teži tome, te su takvi osudjeni na uži čitalački krug ili domet, svejedno, a što i nije zabrinjavajuće, na koncu, svestan je činjenice da su poštovaoci njegovog opusa isključivo iz grupacije književnih sladokusaca.  Piše autor, da, iako se dodje do istine vezane za pojedine ličnosti, čemu bi takva mogla poslužiti  – ama baš ničemu! Prokleto je u pravu. Koga još zanima vreme prošlo, vreme za nama, vreme koje se prekraja u zavisnosti od dnevnopolitičkih potreba, vreme u kom je osnovna preokupacija novac, a ne znanje niti želja za tim. Svet se, promenio, potonuo u bezdana bespuća materijalnog onog. Prestiž je danas u životu svakog opsesija. Dalje autor dolazi do poznatog italijanskog pisca Domenika Starnonea, za kog kaže da je toliko poznat da za njega prvi put čuje, a supruga tog je Elena Ferante koja stilom pisanja vuče na Kafku. Druženje sa tom se, nekako topilo, privodilo kraju pa tako stigosmo i do pojma ili termina Bap ili Bi bap, pravca u džezu koji nastaje potkraj četrdesetih uz glavne predstavnike tog, Dizija Gilespija te Čarlija Parkera. Piše Ilić da je termin taj vezan za udaranje Crnaca po glavama njihovim pendrek – palicom, te da je govor te upravo Bap ili Bi bap. U zaključku nekom, duboko sam ubedjen kao će ovaj ‘’ Sve što neko (ne) zna’’ naslov, u vremenu ispred prerasti u ‘Ono novo što je Neko otkrio’ jer, radi se o čoveku neiscrpne književne energije, čoveku željnog novih saznanja.

20.02.2022. godine

One Comment

  1. Pingback: “Sve što neko (ne) zna” Zorana Ilića – POP Forum

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Why ask?