Kontraendorfin, Laguna , 2020.
Kontrendorfin Svetislava Basare, najbolja knjiga 2020. po izboru Ninovog žirija, može se iščitavati kao još jedan napad ovog pisca na autoritete, oveštale institucije, sistem (kojeg nema), orijentalnu matricu koja od oslobođenja proizvodi nesreću, nacionalizam, despotiju, mitomaniju i ne dozvoljava ovom društvu da krene napred; ili kao najnoviju literarnu epizodu u karijeri pisca koji je zapao u svojevrsni manirizam, kompilirajući svoje najbolje momente iz prošlosti, rastačući od romana do romana nacionalnu istoriju i/ili pseudoistoriju u grotesknu igru, započetu pre više decenija, koja se u poslednjoj fazi bavi, na Basari svojstven način, Andrićem. Dok je u prošlosti bila vezana za lik i delo Vuka Stefanovića Karadžića, Dobrice Ćosića i drugih nacionalnih veličina, meandrirajući vrlo umešno do neuralgičnih tačaka tragične srpske istorije, poslednje Basarine knjige sa više ili manje uspeha čitaocima donose svojevrsni književni dvoboj pisca sa svetom u kojem se ne biraju sredstva (čitaj reči) i u kojima je još uvek vitalna i duhovita Basarina rečenica nalik na rasprskavajuću minu. Ona ide od filozofema do pornografije, od Jovana od Krsta do Danke Velimirov, od Holbeina do Snežane i sedam patuljaka, od izlučevina pseudohipofize do prdeža Anđela Uništenja. Ona želi da zbriše, da neutrališe, da anulira i da vaspostavi nešto što neće da liči na fermentiranu baricu blaženopočivših prijatelja, niti na prčetinu (opis savremene književne produkcije). Ona na momente šokira i provocira, nekad umesto da eksplodira-implodira, ali se ne miri. Paradoksalno, već u prvim poglavljima ovog romana, koji je koncipiran na sličan način kao i prethodni (menjaju se imena, ali je uglavnom reč o neprekinutim razgovorima naratora i njegove umetničke klike na najopskurnim mestima, staničnim bifeima, kafanama itd, ili pak prepričavanjima tuđih izmišljenih iskustava ), kroz reči slikara Stojkovića Basara groteskom evocira poratne i ratne strahote, streljanja državnih neprijatelja, odnosno – matricu koja je, kao i ovom romanu, na njegovom kraju, ponovo kroz ratne strahote ali 50 godina kasnije, jedina i večna istina. The Matrix, kojeg Basara pominje u više svojih tekstova, stvaran je koliko i Basarin književnofilozofski pogled na stvarnost i ubojit koliko i Basarine stilske figure; gomilajući ih preko ivice apsurda, urušavajući nacionalne veličine, dovodeći u istu ravan bolest i ozdravljenje (još jedan Basarin motiv sveta kao velike ludnice), pijanstvo i trezvenost, ukočenost i živost, eros i tanatos, pisac se, ne mareći za društvene konvencije, dobar ukus ili bilo šta što se podvodi pod ocenu javnog mnjenja, obračunava sa manama bolesnog srpskog društva. Andrić se u kontekstu ove književne igre u romanu proveo bolje nego neki drugi, ali je pitanje da li je ovakva njegova karikatura opravdana. Pesnik službe, konceptualistkinja, Pekmeščići i Napalavinićke, Nadzemna septička jama, Kozački rajhstag i novine za potpalu doprinose utisku antropološkog pesimizma, piščevoj sintagmi, kojom bi se najbolje opisala ova knjiga. Ipak, Basara je poslednje decenije, čini se, ubojitiji kao esejista nego kao romanopisac, pa se i njegovi romani, kao svojevrsni halucinantni delirijumski kolaži koji balansiraju između književnosti, istorije, umetnosti, teozofije i filozofije, bave istim temom – padom, raspadom, fermentacijom, nestajanjem. Kontrendorfin se naslanja na Andrićevu lesticu užasa, ova na Anđeo atentata, ova na Mein Kampf ili Gnusobu, nije ni važno, što se može, kao što se na koricama nagrađene knjige vidi, tumačiti u kontekstu bogatog opusa i doživljavati kao vrhunac, što je markentinški opravdano; pitanje je samo gde će se, posle Andrića i Desanke Maksimović (Đilasa da ne i spominjemo, da ne bude zabune), hiperbola zasejati i kakve će plodove doneti, hoće li biti nekog da grotesku pravilno protumači i čiji su u vunenim vremenima ovakvi glasnici. Naši ili njihovi.
