In memoriam Branko Marušić-Čutura

Rastužila me vest objavljena 17.02. tekuće da je u osamdeset i drugoj godini života preminuo Branko Marušić Čutura, najstariji aktivni jugoslovenski rokenroler koji je start u karijeri zabeležio davne 1958. godine u duu Kosovac (sa Časlavom Ćatom Pješčićem). Više puta mi je pričao kako je u pedesetima na beogradskoj plaži izmedju dva mosta svirao i pevao po ceo dan, a uveče oko pola devet ili kasnije, zaključio da se nije okupao ni jedanputa. Toliko je voleo rokenrol. U Lazarcu su nastupali (grupa 3+1) na pauzama džez svirki (svirao je džez orkestar Revija), koristili su tih petnaest – dvadeset minuta krenuvši već tada u afirmaciju rokenrola. Svirali su ondašnje aktuelne Bye Bye Love, Corrine Corrina itd. Nakon grupe 3+1 usledile su i druge grupe čiji je bio član. Albatrosi, Alasi, Iskre, da bi tako dogurao do svojih Džentlmena sa kojima se proslavio. Brojne autorske i prepeve je napisao za Džentlmene (Slomljena srca, Hellue Hellule, Nisi došla, Ona je moja, Da li su važne reči, Dani sreće, Slatko Idi itd) koje su se našle na pločama ove grupe u izdanju Diskografske kuće PGP RTB. Godine 1967. su svirali u Domu sindikata na koncertu italijanske pevačice Katarine Kazeli. Džentlmeni su 1968. i ’69. svirali na Omladinskom festivalu u Subotici, Pop festivalu 1968. u Zagrebu, Beogradskom proleću iste itd. Pisao je i za Siluete, pričao mi je Čutura da je imao napisanu stvar Keti, Zoran Miščević iz Silueta mi je rekao – Čutura, daj da mi sviramo tu stvar, ti ćeš ionako u JNA. Tako su Siluete ostale prepoznatljive po toj, ali i po ostalim stvarima koje je pisao za njih, Sećanje na Keti, Dosadan dan, Uzmi ili ostavi).


Yu grupa je izvodila njegove Spusti glavu, Noć je moja, Kako to da svaki dan, Život njen, Šta će meni sada vatra, Ništa nema novo itd). Svirao je i pevao u grupi Dah potom, sa Zlatkom Manojlovićem, Brankom Gluščevićem i Radomirom Dubičaninom, napisavši veliki hit za tu grupu, Noćna buka. Potom je u grupi Tilt (koliko se sećam) koja se javila kao predgrupa na koncertu slavnog Coloseuma u Hali sportova na Novom Beogradu. Otisnuo se potom u solo vode, a 1997. je u Dadovu obeležio 39. godina u rokenrolu. Tada je program vodio Zoran Modli, najavljivao brojne goste koji su dali svoj doprinos ovoj Čuturinoj godišnjici (Zona B, Lari Plesničar, Ika Stanić, Goran Vukićević, Branko Gluščević, Krle iz Generacije 5, Bata Kostić). Naravno, na stejdžu su se u samoj završnici našli originalni članovi Džentmena (Čutura, Dragi, Žika i Boka). Za kraj su se pobrinuli Cvele, Saša Lokner, Furda i Čutura odsviravši onu njegovu Ne dam se. I pedeset godina u rokenrolu (2008.) Čutura je obeležio u istom prostoru (sa brojnim prijateljima u prepunoj sali). Pevao je Čutura tada, kao u najboljim danima, a pridruženo ono, horsko pevanje svih sa njim, nije izostalo. Smenjivali su se brojni mzičari na sceni Dadova, samo je Čutura ostajao. Kakva energija – pomislio sam tada, posmatrajući ga. Svirali su tada braća Jelić, Lari Plesničar, Furda, Duda Bezuha, Bane Zarin, Cvele (Miroslav Cvetković), Babura (Siluete) i njegova ćerka Ana. U ulogama voditelja smo imali Galeta Jankovića i Gorana Sultanovića.U drugoj dekadi ovog, trećeg milenijuma, Čutura sa svojim klincima (21 gram) nastupa u revijalnom delu Zaječarske gitarijade, a 2018. obeležava šezdeset godina u rokenrolu, prostor je neizbežni Dadov, energija kojom je zračio bila je zadivljujuća, ponovo su se članovi gostujućih smenjivali, ali ne i on, Čutura je ostajao na stejdžu. Sve vreme. Bili su tu, pored njegove ćerke Ane i Aleksandar Žikić, Nebojša Ignjatović (Dogovor iz 1804.), Pera Joe Miladinović, Cvele, Saša Lokner, Dušan Bezuha itd, a čuli smo izvrstan set vanvremenskih svetskih hitova uz Čuturine Keti, Odlazi voz itd. Nastupao je Čutura (sa Dudom Bezuhom) i na valjevskom festivalu posvećenom Bitlsima, oficijelno BitlVAnia 10. 12. 2018. i tako do poslednjeg daha. Na koncu, pojava i značaj Branka Marušića Čuture na jugoslovenskoj rokenrol sceni je nemerljiva sasvim i jednaka je onoj u USA, kada su se javili Bill Halley, Elvis Presley, Chuck Berry i ostali, ili na onoj u Engleskoj kada je krenuo Tommy Steele, i to se ne može negirati, možemo samo biti ponosni na činjenicu da smo ga imali. To što taj značaj možda i ne prepoznaju kulturni poslenici ili oni medijski, mahom polupismeni rokenrol novinari i ne začudjuje. Za takve rokenrol kreće od novog talasa, te im se da oprostiti. Ne sumnjam da će se Beograd Čuturi odužiti kao i Zoranu Miščeviću, samo ćutanjem! Ako sam napisanim koliko – toliko uspeo u nastojanju podsećanja na Čuturu i njegov nesumnjiv doprinos jugoslovenskom rokenrolu, moje je zadovoljstvo, ako ne, barem sam se potrudio odužiti se čoveku koji je bitno uticao (uz plejadu ostalih) na razvojni put generacije kojoj pripadam, generacije kojoj je usmerio životni put, generacije koja ga nikada neće zaboraviti.

 Živko Ivković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?