Ivan Potić – Balašević, jedan od najvećih

Vest da je od posledica infekcije Korona virusom preminuo čuveni srpski kantautor Đorđe Balašević ostavila je Srbiju i region u žalosti i neverici.  Balašević je nesumnjivo najbolji tekstopisac one Jugoslavije (neka mi oproste Štulić i Đorđević ) i  bio je jednako omiljen u svim ex yu republikama, budući da je svojim opusom i delovanjem na sceni, ali i van nje, odavno prerastao podele koje su od balkanskog prostora napravile mesto konstantne tenzije, ratnohučkašče atmosfere i tinjajuće mržnje. Balašević je sjajno opisao sebe i nas, nas i njih, vreme koje smo protraćili, vreme koje su nam oduzeli, ljubavne jade, ulice i sokake…  Devedesetih godina bio je snaga iza narodnog otpora suludoj ratnoj politici. Balašević je bio duša panonske nizije, njen mornar, koji je majstorski, u svojim fantastičnim stihovima, manirom sjajnog pripovedača pričao priče sa kojima se svako sa malo duše mogao prepoznati.

Da se ne nabrajaju pesme iz tog velikog kataloga, da se iz te emotivne i tople ljudske prirode ne izvlače citati i fragmenti, opet bi trebalo puno reči da se dočara gubitak autora koji je pesmom zbližavao ljude koje su političari svađali. Sećam se jednog njegovog nastupa iz osamdesetih, kada sam kao dete, možda i prvi put bio svestan magije koju neko pravi na koncertu. Pesme su bile bitne, ali su mi još bitniji bili njegovi uvodi, njegove šale, njegov duh. Gospodario je masom, tiho i nenametljivo, s velikom lakoćom.

Njegov album „Bezdan“ zatekao me je kao 14-godišnjaka, nakon što sam već apsolvirao Blues mutne vode, Neke nove klince, Petla ili Božu zvanog pub. Omot tog albuma sa crno-belom fotografijom Balaševića koji sadi na obali reke pored drvenog čamca dočaravao je setu našeg šansonjera, romantičara koji je umeo da nas rasplače, komedijaša koji je umeo da nas zasmeje, našeg štimung majstora za kafanski dert, opominjujućeg gurua koji nas upozorava na „narodnjake“. „Ne lomite mi bagrenje“, peva tada Balašević, u zenitu svoje popularnosti, taj dečak sa bradom, nehajno odeven, naša savest u mornarskoj majici , melanholičnog glasa. To je pesma o dobru i zlu. „Sve je otišlo u Honduras“, kaže.  „Ne volim januar“, peva. Mada, i februar je bezveze. Pred našim očima nestaje jedna zemlja, ruše se kolektivne zablude, kulja mržnja. Balašević ostaje, da bi nas, onda, u postratnoj eri  sokolio sa „Živeti slobodno“, uzalud. Sve do pesme „Dno dna“, iz 2017. godine kada je već godinama bio persona non grata na srpskoj medijskoj sceni, nastupajući uglavnom u inostranstvu i boreći se za termine ne bi li nastupao svojoj u zemlji, Balašević je bio i ostao časni borac za istinu, slobodu i pravdu, čovek od principa i integriteta. Činjenica da su ga lovili vojni bezbednjaci ne bi li ga svojevremeno poslali  u rat i da se krio u kući više od mesec dana govori o sistemu koji nije dozovoljavao kritiku, o autoritarnom državnom aparatu, koje je umetnike klasifikovao shodno njihovom odnosu prema vladajućoj kasti. „Ne računajte na nas“ bio je Balaševićev neispevani moto u godinama koje predstavljaju povratak u devedesete, u redizajnirano vreme korupcije i kriminala, medijske histerije , ponovo izmišljenih narodnih neprijatelja i stranih plaćenika. Nisu  odavno računali na njega, nije ga bilo poslednjih 10 godina.

Ipak, kako to obično biva, ma kako se sramotno  vlastodršci poneli  prema njemu u njegovoj poslednjoj deceniji života, nisu mogli da umanje njegov značaj i njegovu veličinu. Okupljanje poštovalaca na trgu u Novom Sadu, kolektivno oplakivanje širom bivše Jugoslavije i ponovno skretanje pažnje na njegov  doprinos muzičkoj baštini ali i domaćoj književnosti,  omogućiće panonskom mornaru, koji nas je mnogo zadužio, večnu plovidbu. Onaj čije su nas pesme oblikovale i oplemenile  nastaviće putovanje. Priču o Vasi Ladačkom i njegovom kreatoru pričaćemo i dalje.  Da li će generacije odrasle na autotjunu to hteti, zavisiće od onih koji kreiraju i oblikuju ukus jednog naroda. Neki novi klinci, nadam se, biće sposobni da to prepoznaju, da osećaju i da ga se sećaju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?