Kundernin Praznik beznačajnosti gotovo beznačajan

Kunderninu novelu Praznik beznačajnosti pročitaćete brzo, jer delo nije obimno. Ako ništa drugo opustićete se i razonoditi. Međutim, moram da napomenem da je ovo najslabije Kunderino delo koje sam pročitao. Ali to ne znači da novelu ne treba pročitati. Kundera je pisac kojeg treba čitati, bez obzira što pojedini romani (novele) nisu imali dobru prođu i dobru kritiku.

U Prazniku beznačajnosti srešćemo se sa nekoliko likova, prijatelja i njihovim čudnim životnim okolnostima, gotovo apsurdnim, koje im se dešavaju u Parizu, u gradu u kojem žive.

Tu je lik koji laže svoje prijatelje da boluje od raka i koji povodom rođendana pravi koktel žurku. Razlog za takvu laž ni sam ne shvata.

Zatim, tu je lik koji komunicira sa fotografijom majke na zidu koju nikad nije upoznao, jer ga je napustila dok je još bio beba.

Tu je i ta majka koja pokušava da izvrši samoubistvo skočivši sa mosta u reku, ali taj pokušaj samoubistva završava se ubistvom (utapanjem) mladića koji je pokušavao da je spasi.

Tu je i pozorišni reditelj koji mašta o lutkarskoj predstavi koja se otelotvoruje u pariskom parku, kao i neangažovani glumac koji honorarno radi kao konobar pri čemu se uživljava u uloge drugih karaktera i likova, jer jedino tako može da glumi.

Takođe, pojavljuje se i lik koji je opsednut svojim staranjem usleg čega je sve manje zanimljiv ženskom polu.

Ova novela je, za sada, ali i najverovatnije, poslednje Kunderino delo, objavljeno 2014. godine, u njegovoj 86. godini života i spada u autorov francuski opus, odnosno, Kundera je Praznik beznačajnosti objavio na francuskom jeziku kao i sve prethodne romane nakon doseljenja u Francusku. I ova novela poseduje karakteristike Kunderinog francuskog opusa, a to su kraća prozna dela, koja su više novele nego romani. U ovoj noveli stiče se utisak da je Kundera konačno ’postao francuz’, ne po poreklu, već po duhu, svojoj misli i pisanoj reči, iako nikad nije uspeo da se oslobodi duhova prošlosti, koji ga, čini mi se, i u dubokoj starosti, i dalje opsedaju. Duhovi komunističke tiranije koja ga je progonila i naterala da napusti rodnu Čehoslovačku. U tom smislu, u jednom delu novele, Kundera nam iznosi zanimljive priče i događaje o Staljinu, Hruščovu, Kaljinu, ali na jedan satiričan i nesvakidašnji način. Kundera ih uvodi u novelu dajući samoj priči jedan nadrealni ambijent, polako je odvlačeći u fantazmagoriju. Takođe, i pojavljivanje oživljenog lika sa fotografije, majke jednog od protagoniste novele, naraciji daje još veću dozu mističnosti i na taj način kombinuje fikciju sa stvarnošću, što kod čitaoca može izazvati određenu dozu zbunjenosti prilikom čitanja.

Kunderini junaci su klasični predstavnici svoje vrste, Parižani u ozbiljnim životnim godinama koji se suočavaju sa uobičajenim životnim problemima, dilemama i iskušenjima, a koji mogu biti sastavni deo života svakog prosečnog čoveka. U pitanju su rečima iskazani fragmenti života beznačajnih ljudi, u beznačajnim životnim okolnostima. Tu je i moguća identifikacija beznačajnog čitaoca sa pročitanim, imajući u vidu da su životi većine nas potpuno nevažni i stereotipni. Međutim, tu beznačajnost sa vremena na vreme, ustalasa neki iznenadni neočekivani trenutak, koji se odigra u deliću sekunde i prođe za tren oka, a ipak unese to nešto u svakodnevnu nebitnost ljudskog bitisanja, da nam nagoveštaj, predznak i upozorenje i na taj način ispuni nas snagom i nadom da guramo napred kroz svu tu beznačajnost u kojoj smo sve više pogubljeni i kojom smo preopterećeni. U noveli su to nadrealni elementi koji  upućuju na anđela (pero koje leti u prostoriji i koje svi posmatraju) i postojanje nečeg što je izvan poimanja ovog našeg materijalističkog sveta u kojem sve više taljigamo i tonemo. ‘Oživljavanje’ ruskih komunističkih diktatora koji se jure u pariskom parku je takođe jedan nalet paranormalnog iskustva.

Sa druge strane, kao i u većini svojih dela, Kundera se i u ovoj noveli bavi ženom, ženskim telom, bićem i suštinom, kao i ljudskom opijenošću ženskom lepotom. Čitanje Kundere vam u određenom smislu može pomoći da shvatite ženu, kao biće i večitu misteriju muške populacije. Ali i to je stvar za jednu ozbiljnu polemiku. Jer ko je uspeo da dokuči ženu? Nerešiva je to misterija i enigma. Međutim, ne može se poreći činjenica da je žena u Kunderinom stvaralaštvu oduvek zauzimala počasno mesto, o ženi je pisao, ženu je obožavao, žena mu je uvek bila inspiracija, ženu je idealizovao, ali ženu je i demonizovao, uzdizao je u nebesa i pokopavao pod zemlju…

Evo šta između ostalog Kundera u ovoj noveli kaže o ženi:

Za tebe je anđeo uzor žene bez pupka.  Za mene je to Eva, prva žena. Ona nije rođena iz utrobe, nego iz hira, tvorčevog hira. Iz njene stidnice, stidnice žene bez pupka izašla je prva pupčana vrpca. Ako je verovati Bibliji, iz nje su izašle i druge vrpce, jedan mali čovek ili jedna mala žena, zakačeni na kraju svake od nje. Muška tela su ostajala bez nastavljača, potpuno beskorisna, dok je iz svakog ženskog polnog organa izlazila još jedna vrpca, a na njenom kraju još jedna žena ili još jedan muškarac, i sve to se, ponovljeno milione i milione puta, pretvorilo u jedno džinovsko stablo, stablo stvoreno od bezbroj tela, stablo čije grane dodiruju nebo. I zamisli da to ogromno stablo ima korenje u stidnici jedne jedine male žene, prve žene, sirote Eve bez pupka.

Kao zaključak, osvrnuću se na sam naslov ovog mog prikaza i reći da je, i nakon svih napred napisanih redova i ponovne analize samog dela, naslov opravdan. Ovo Kundernino delo gotovo da je beznačajno, imajući u vidu njegova prethodna velika dela: Nepodnošljiva lakoća postojanja, Knjiga smeha i zaborava, Smešne ljubavi. Ali meni je prijalo. I ništa više od toga. Nema otkrovenja, divljenja, dugog razmišljanja o pročitanom… O tome smo već čitali u ranijim Kunderinim delima. Jednostavno još jedno prosečno književno delo, za koje ništa nećete propustiti ako ga i ne pročitate. Iskreno mi je žao što sam to napisao, jer Kundera je jedan od mojih omiljenih pisaca, ali stvarno je tako, bez obzira što u pogovoru i na zadnjoj korici knjige pišu samo reči hvale. To je samo beznačajna reklama izdavača da se privuku beznačajni čitaoci koji će pokušati da u svoje beznačajne živote unesu određenu dozu značajnosti, ako ničim drugim, onda makar čitanjem neke značajne knjige… Ali u konkretnom slučaju, ništa od toga… Na žalost…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?