Problem Spinoza koji možda još uvek nije rešen

Irvin D. Jalom je poznati psihijatar i eminentni profesor na Standford univerzitetu koji iza sebe ima 10 objavljenih romana i zbirki priča i 6 stručnih knjiga. Takođe, snimljena su i tri filma na osnovu njegovih knjiga. Svetsku popularnost doneo mu je roman Kad je Niče plakao iz 1992. godine koji je jedan od ekranizovanih knjiga.

Problem Spinoza, kojim ćemo se baviti ovom prilikom, nije moje prvo susretanje sa Jalomovim romanima, tako da sam u izvesnom smislu znao sam šta mogu da očekujem od ovog njegovog romana iz 2012. godine. Shodno autorovoj profesiji smatrao sam da je roman prepun psiholoških teorija i profilisanja baš kao roman koji mu je doneo svetsku popularnost i što mu je dalo jak vetar u leđa da napiše još nekoliko romana u tom maniru. Ipak, roman je istupio iz granica mog očekivanja, jer je više ’vukao’ ka jednom filozofsko-istorijskom romanu nego analizi ljudske psihe, što ga čini čitljivijim i uzbudljivijim za jednog prosečnog čitaoca. Međutim, da se ne bismo pogrešno razumeli, psihologija je i u ovom romanu veoma bitna referenca oko koje je i konstruisana priča u romanu. Problem Spinoza je spoj stvarnosti i fikcije, istorije i psihologije. On svojim čitavim tokom religiju suprostavlja naučnoj filozofskoj misli koja u najvećoj meri poriče mnogo toga što jedna religija zastupa. U konkretnom slučaju Judeizam i Hrišćanstvo.

Roman ne prikazuje samo kontroverznog filozofa iz 17. veka čije je ime sadržano u naslovu romana i koji je bio ekskomuniciran iz jevrejske zajednice baš zbog tih svojih filozofskih stavova i misli koje je zastupao i doslovno propovedao. Problem Spinoza se bavi još jednim problemom koji je ljudskoj civilizaciji naneo veliko zlo i stradanje a koji se dogodio 300 godina kasnije od vremena u kojima je Spinoza živeo. U pitanju je rađanje i širenje nacizma i fašizma u tadašnjoj Nemačkoj koji su bili uzrok izbijanja Drugog svetskog rata. Taj razvoj mržnje, fanatizma i ludosti sagledani su kroz lik Alfreda Rozenberga nacističkog političara i istaknutkog teoretičara i ideologa koji je bio u samom vrhu Nacističke partije (NSDAP) i uvek u blizini Hitlera, a kojeg mnogi smataju ocem nacističke ideologije baš zbog svoje knjige koja predstavlja osnovu nacizma: Mit devadesetog veka. Takođe, njegov uticaj u širenju nacističke ideologije ostvaren je i preko novina (časopisa) Auf gut deutsch a kasnije Völkischer Beobachter čiji je urednik bio.

Znači, roman prati dve uporedne priče. Jedna prikazuje život poznatog holandskog filozofa jeverjskoh porekla Baruha Spinoze a druga uspon i pad ideološkog oca nacizma Alfreda Rozenberga. Još od samog početka romana Jalom povezuje ova dva lika, iako su oni prilično  suprostavljeni i različiti. Zapravo, Spinoza je Jevrejin a Alfred je bio jedan od glavnih mehanizama nemačke ideologije koja je nastojala da istrebi Jevreje.

Kao što kaže sam Jalom, prilikom pisanja romana susreo se sa jednim velikim problemom. Nije imao dovoljno istorijskih činjenica niti referenci vezanih za Spinozu na koje se mogao osloniti i koristiti kao osnovu za pisanje romana, baš iz razloga što je jevrejska zajednica anatemisala ovog velikog filozofa što je svakako značilo izopštenje na svim nivoima, što se dalje manifestovalo u oskudnosti pisanih tragova o ovom velikom čoveku. Jalom još navodi da čak nije uspeo da pronađe niti jednu Spinozinu sliku, a da su one koje je pronašao samo pretpostavka da je Spinoza tako mogao da izgleda.

Evo kako glasi tekst anateme koja je izrečena Spinozi a koja je preuzeta iz ovog romana:

Naređujemo da niko ne progovara sa Baruhom Spinozom, niti da mu se pismeno obraća, niti da mu iskazuje bilo kakvu milost, boravi sa njim pod istim krovom, da mu se ne približava na manje od četiri lakta, niti da čita spise koje je on sastavio ili napisao.

Znači, izopštenje Spinoze iz jevrejske zajednice nije se samo odnosilo na verski život već na sve vidove komunikacije i zajedništva sa Jevrejima. Čak su rođeni brat i sestra morali da odbace Spinozu jer u suprotnom i oni bi imali velikih problema i poteškoća zbog toga. Spinoza je to shvatao i zato je i napustio Amsterdam u kojem je živeo do ekskomunikacije, jer nije želeo da zbog svoje volje za znanjem i slobodom misli posledice snose njegovi najmiliji i najbliži. To je bila njegova sudbina i njegovo prokletstvo. Smatra se da je ovo izopštenje jedno od najstrožih izrečenih izopštenja ikada, jer vremenski nije bilo ograničeno, što je značilo da je izrečeno zauvek. Spinoza je proglašen izgnanikom za sva vremena.

Svakako da je Spinoza znao šta će mu doneti ekskomunikacija i koje su posledice toga. On nije želeo da odstupi od svojih principa i težnje za istinom i znanjem ili kao što je navedeno u romanu:

Bento je znao da ne može da ima suprugu – porodicu, zajednicu. Razum mu je govorio da sloboda mora biti njegov cilj i da će njegova borba da se oslobodi stega sujeverne jevrejske zajednice biti besmislena ako ih prosto zameni okovima  koje sa sobom nose žena i porodica. Sloboda je njegov jedini cilj, sloboda da razmišlja, analizira, zapisuje gromovite misli koje mu odjekuju u umu.

U tom smislu on je svojevoljno odabrao samoću, izolaciju i izopštenost od društva kojem je pripadao, jer to je shvatio kao neophodnu žrtvu koju je morao da podnese zarad stvaranja filozofije koju nam je ostavio u nasleđe.

Nasuprot Spinoze, baš poput zlog Demijurga, stoji Rozenberg koji je u romanu sagledan još iz perioda srednjoškolskih dana kada je prvi put i iskazao svoj antisemitizam, preko uspona u sam vrh Trećeg Rajha, pa sve do sunovrata i Nirnberškog suđenja i izricanja smrte kazne vešanjem.

Rozenberg je od malena bio povučen i svojevrstan ekscentrik. Možda baš zato što još kao dete ostaje bez roditelja, prvo majke koja umire posle porođaja a potom i oca koji umire posle nekoliko godina. Bio je poput vuka samotnjaka. Nije se uklapao u društvo. I to će ga slediti kroz čitav život. Čak i kada postane jedan od ključnih ljudi Nacističke Nemačke, povučenost u samoću i asocijalnost neće nestati. To je možda i jedina zajednička crta ova dva suprostavljena protagonista romana: samoća.

Rozenberg je čovek koji je imao veliki značaj u razvoju nacizma, čak je svojim idejama uticao na Hitlera i može se smatrati da je u izvesnom smislu podsticao ideje za pisanje Hitlerove Moje Borbe. Između njih dvojice postojala je određena doza rivaliteta pa ga je možda zbog toga Hitler u izvesnoj meri distancirao, ali ipak držao u svojoj blizini. Obojica su napisali knjige koje su bile osnove nemačke nacističke ideologije, ali Hitlerova Moja borba je ipak bila favorizovanija baš zato što ju je napisao veliki vođa.

Rozenberg je bez sumnje bio jedan veoma ambiciozan i obrazovan čovek koji je od malih nogu bio zatrovan tom idejom germanske dominacije i više rase, ali isto tako postoje i istorijske činjenice koje potvrđuju da je Rozenberg imao psihičkih problema i da je u nekoliko navrata bio hospitalizovan u bolnici za nacističke lidere i visoke oficire SS-a.

U tom smislu se ispoljila i Jalomova struka bavljenja ljudskom psihom. Tu je on upotrebio fikciju i izmislio dva lika koja će se baviti psihom i mislima kako Rozenberga tako i Spinoze.

Po pitanju Spinoze to je jedan Jevrejin po imenu Frank Benitez, čovek željan znanja koji kasnije postaje rabin i koji ostaje u kontaktu sa Spinozom i nakon njegove ekskomunikacije, sa njim se, sa vremena na vreme, viđa, vodi filozofske i teološke razgovore i na taj način pred čitaoce iznosi Spinozine stavove, razmišljanja, kolebanja, filozofiju.

Sa druge strane, za Rozenberga kao jednog čoveka koji je imao psihičkih problema, Jalom je izmislio druga iz detinjstva Fridriha Fistera koji je postao eminentni psihijatar i koji u više navrata u toku romana vodi razgovore sa Rozenbergom a sve u cilju obuzdavanja tempirane bombe koja je polako otkucavala u samom Rozenbergu i koja je mogla da eksplodira svakog trenutka.

Taj fikcioni deo koji se povezuje sa istorijskim činjenicama je i najslabiji i najneuverljiviji deo u samom romanu baš zato što deluje gotovo nerealno. Rabin koji je prijatelj filozofu koji je proglašen za najvećeg neprijatelja Judeizma je u potpunosti kontradiktoran imajući u vidu da je u pitanju 17. vek kada je uticaj verske zajednice bio izrazito velik i gotovo niko se nije suprostavljao verskoj misli pogotovo ne jedan rabin. Sa druge strane, psihijatar koji je video zlo u Rozenbergovoj duši i umu i njegovi pokušaji da ga odvrati od tog puta masovnog uništenja i stradanja su u potpunosti neubedljivi. Uplitanje ovih izmišljenih likova u živote ova dva nesvakidašnja čoveka deluje mi kao autorov pokušaj da po svaku cenu protagonistima romana izgradi psihološki profil, ali da to profilisanje ne bude čist naučni prikaz, već u formi naracije karakteristične za roman. U tom smislu smatram da nije uspeo, jer mi situacije pod kojima se ovi likovi sreću i razgovori koji vode deluju prilično neuverljivo.

Roman se jednim malim delom bavi i samim Hitlerom pa je u izvesnom smislu prikazan i njegov psihološki profil. Ali to je jedan neobiman i sporedan deo u romanu, možda baš iz razloga što se o Hitleru mnogo toga zna i gotovo sve je napisano i rečeno, pa Jalom nije hteo da gomila bespotrebne reči o malom brki koji umalo nije pokorio čitav svet. Hitler je upotrebljen za davanja smernica čitavoj priči.

Po pitanju Problema sadržanog u samom naslovu romana može se reći da je taj problem zapravo mnogostruk. Na početku, kao što sam već napomnuo, Jalom je prilikom pisanja bio suočen sa velikim problemom baš zbog toga što je dostupno malo referenci o Spinozi i njegovom životu tako da je bilo otežano iskonstruisati sam lik Spinoze i prikazati njegov život. Drugo, i sam Spinoza je bio u problemu i zadavao je muke i probleme jevreskoj zajednici svojim preispitivanjem stvari i svojom filozofijom i racionalnom pristupu životu. Sve to njegovo suprostavljanje verskoj zajednici izazvalo je probleme svima a ponajviše njemu samom. Treći problem tiče se Rozenberga i njegove nemogućnosti da shvati veličanstvenost Spinozine filozofije kojoj su se divili nemački velikani iz prošlosti poput Getea. Rozenbergu je najveći problem bilo prihvatanje jednog Jevrejina kao jednog intelektualnog diva koji se može ravnati sa veličanstvenim nemačkim natčovekom, iako je i sam u više navrata čitao i proučavao Spinozu.[1] I ne samo to. Rozenberg je bio na čelu nacističke grupacije Amt Rosenberg koja je bila zadužena za zaplenu umetničkih dela za vreme Trećeg Rajha na teritoriji okupiranih zemalja. U tom smislu, pored mnogih drugih velikih umetničkih dela zaplenjena je i kompletna Spinozina biblioteka iz njegovog muzeja u Amstrdamu o čemu postoje i zvanične istorijske reference.

To je događaj koji je Jalom iskoristio da bi iskonstruisao ovu priču i povezao, na prvi pogled, ova dva nespojiva čoveka. Filozofa koji je stajao nasuprot tradicije i verske dominacije i manipulacije i naciste koji je želeo da sačini Novi svet superiornijih ljudi eliminacijom onih  navodno inferiornijih.

Roman se završava Ninrberškim suđenjem na kojem je Rozenberg osuđen na smrt vešanjem. U tom delu romana Jalom navodi da je Rozenbergu, kao i ostalim utamničenim nacistima, urađen test inteligencije i da je ustanovljeno da su svi bili prosečno inteligentni, čak i Rozenberg. Znači, ništa od uzvišene rase i superiornosti germanskog bića i intelekta čak i u smislu koificijenta inteligencije. Pored toga, navedeno je (što je samo pretpostavka autora romana) da je nakon pljačkanja Spinozine biblioteke Rozenberg želeo da prouči sve knjige koje je Spinoza čitao, a sve u cilju sprovođenja svoje ’svete misije’ , ali da u tome nije uspeo, jer su bile pisane na jezicima koje nije razumeo (latinski, staro-grčki…). I u tom smislu Jalom je želeo da pljunje u lice jednom od tvoraca nacističke ideologije koja je odgovorna za milionsko stradanje ljudi, naglašavajući da nikakva uzvišenost i natprosečnost nije postojala čak ni u idejnom tvorcu nacizma, da je on kao takav bio samo prosečan čovek i da su sva ta trućanja o superiornosti zapravo bile prazne priče. Treba napomenuti da je Jalom amerikanac jeverejskog porekla i da je zapravo ovaj njegov roman, sa jedne strane, neki vid osude i razotkrivanja besmislenosti, bezumlja te ideologije smrti i stradanja, a sa druge strane, upućivanje na samog Spinozu koji je u prošlosti pretrpeo nepravednu i preoštru kaznu izopštavanjem iz društva kojem je pripadao a sve u cilju njegove rehabilitacije i pridavanja važnosti i značaja njegovom liku i delu.

Spinoza je umro u siromaštvu i samoći u 45. godini života i sahranjen je u u dvorištu crkve Nieuwe Kerk u Amsterdamu. Sva njegova imovina uključujući i ličnu biblioteku je rasprodata nakon njegove smrti zarad izmirivanja dugova koje je ostavio za sobom. Spinoza se smatra jednim od najznačajnijih filozofa racionalizma XVII veka. Međutim, iako mu je posle više od dvesta godina od smrti, odata počast od strane jevrejske zajednice i 1927. godine podignut spomenik u znak zahvalnosti i poštovanja u dvorištu crkve gde je sahranjen, sa sigurnošću se ne može reći da je ekskomunikacija poništena.

[1] Za ovu tvrdnju nema refernci kojima se to može potvditi. To je samo pretpostavka autora romana koja je samo poslužila u izgrdanji same priče i glavnih likova u romanu (prim. prev)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?