Kao pasionirani čitalac, godinama unazad sam u toj nekoj svojoj potrazi za dobrim knjigama. U tom traganju romani nikad nisu bili problem. Velika je ponuda pa se među mnogobrojnim knjigama koje se nude i nameću sa svih strana može probrati i po nešto vredno i kvalitetno. Problem je oduvek bio pronaći bobru zbirku priča. Možda baš iz razloga što zbirke priče mnogo godina unazad nisu aktuelne pa se samim tim u mnogo manjoj meri pišu i još ređe objavljuju. Čak i antologije sa probranim pričama raznih domaćih i svetskih autora nisu bile nešto posebno.
Onda je Etgar Keretova zbirka priča „Iznenada neko pokuca na vrata“ sasvim slučajno pokucala na moja vrata i ušla u moj život. Za kratko vreme pročitao sam je dvaput i oba puta sam uživao u čitanju.
Zbirku čine 39 kratkih priča na 260 stranica ali knjiga se čita brzo. Čitaćete priču za pričom i okretati stranicu za stranicom poneseni Keretovom naracijom i knjigu ćete prosto proždrati. Priče govore o svakodnevnom životu i dešavaju se prevashodno u Izrealu, mada se neke od odigravaju i u zapadnoj Evropi, Americi, ali sve govore o životu modernog čoveka i svime onim sa čime je modran čovek suočen. U pojedinim pričama uključen je i taj neki nadrealni ambijent tako da neke priče i izlaze iz okvira realnosti gradeći tako neku drugu stvarnost. Priče su u manjoj ili većoj meri ispunjene tim jednim keretovskim humorom začinjenim svojevrsnom alegorijom, ironijom, cinizmom i apsurdom, što će vas u najvećoj meri i zabaviti.
Ideje za priče su ono što me je iznenadilo bez obzira što su u pitanju priče o „običnim ljudima“ koji vode „obične živote“. Keretovo spisateljsko umeće ih je načinilo zanimljivim i atipičnim. Svakako da se u pričama autor bavi i problemima sa kojima se mi kao društvo i civilizacija suočavamo. Ratovi, politika, svetska nestabilnost, ljudska glupost koja sve više uzima maha, međuljudski odnosi i nerazumevanje među ljudima koji su uvek bili uzrok svih problema i nedaća, ljudska nesavršenost… Ovu zbirku priča možemo shvatiti kao skupinu isečaka iz života modernih i urbanih ljudi sa njihovim neobičnim sudbinama i događajima. S obzirom na to da Keret živi u Izraelu, gde je politička situacija prilično napeta i neizvesna, možete da zamislite i sadržaj samih priča imajući u vidu činjenicu da se u pozadini priča stidljivo „krije“ i nazire kritika sveta i društva u kojem živi i čiji je i sam autor sastavni deo.
Na stranicama ove zbirke srešćete čoveka kojem se obistinjuju sopstvene laži, ženu koja ima seksualne odnose samo sa muškarcima istog imena, čoveka koji je posedovao zlatnu ribicu, radnika životnog osiguranja koji je doživeo tešku nesreću i jedva preživeo a nije bio osiguran, hemoroid koji postaje čovek, čoveka koji je gurao kroz život sanjareći, ženu koja je bila na ivici smrti a stradala je u terorističkom napadu, ljude i decu koji se bave kreativnim pisanjem, dečaka koji je umislio da mu se ispunjavaju želje samo ako to dovoljno dugo i uporno želi, ženu koju je ubio suprug i koja se reinkarnirala u psa, pristojnog dečaka čiji život uništavaju neodgovorni i sebični roditelji, čoveka koji u poslednje vreme nema problema sa potencijom, devojku zbog koje momci izvršavaju samoubistvo skočivši sa vrha zgrade… i još mnogo toga, ko će svega da se seti.
U tom smislu knjiga je prilično zabavna i relaksirajuća bez obzira što pojedine priče govore o ljudskoj tragediji i stradanju. I tu je sva veličina Keretove naracije, da i kad piše o mračnim i teškim temama, čitaocu je to zanimljivo i izvesnom smislu opuštajuće. Ono što mi je takođe bilo zanimljivo u vezi ove knjige tiče se same biografije pisca koja je napisana na samom kraju knjige i u kojoj piše da se Keretove knjige najviše kradu po Izraelskim knjižarama, da su načitanije knjige po zatvorima i da je na osnovu Keretovih priča snimljeno preko 50 filmova. Sve to samo govori o važnosti i kvalitetu Keretove kratke proze. Međutim, bitno je da napomenem da knjiga „Iznenada neko pokuca na vrata“ nije jedna od onih revolucionarnih i sudbinskih knjiga, koja će vam promeniti poglede na svet i naterati na duboko preispitivanje, ali je svakako knjiga koja pokazuje odličan književni stil i izraz i visprenu i vragolastu piščevu maštu i intelekt. Ipak, pojedine priče se završavaju bez poente tako da su mi u tom nekom smislu bukvalno ostale nedovršene. Ali ako se osvrnemo na život koji živimo, a rekli smo da su u pitanju životne priče, zar mnoge životne situacije u kojim smo se našli i događaji koji su nam se dogodili imaju poentu i neki smisao? Naravno da nemaju. Zašto bi se onda razlikovale i priče od života koji živimo? Ipak, to je jedna od mojih zamerki upućenih ovoj zbirci, ali to ne znači da knjiga nije vredna čitanja. Naprotiv. Knjigu „Iznenada neko pokuca na vrata“ srdačno preporučujem za čitanje. Meni je legla kao pesnica na oko. A vas će opustiti, nasmejati, naterati da se zamislite, ispuniti vas pozitivnim vibracijama bez obzira što u pojedinim delovima knjiga i nije baš vesela i vedra… Zar to nije dovoljna preporuka za čitanje?