Tamara Lucić Dinić  – STANIŠTE

Doputovala sam jutros i nastanila sa u malenoj kući na ivici grada. Previše je daleka od svakog mog zamišlјenog prijatelјa pa ne moram sa njima da pijem zamišlјenu kafu, niti da se budim svaki put kad požele  da me vide budnu… Doterujem zidove da izgledaju staro kao na fotografiji i popravlјam ogradu tako da može da propusti bar 20 divlјih pasa i ptica. Tiho je ipak. Uz večernju kišu lagano otvaram i zatvaram prozor da proverim koliko kapi može u jednom zamahu da me dotakne… ispalo je više… ispalo je mnogo više.

Svetlost ne puštam unutra tek tako. Postoji rupa napravlјena dugogodišnjim pokušajem jednog demona da izađe napolјe  i kroz tu rupu puštam svetlost da me dotakne jednom  godišnje. Ostalim danima sanjam dan. Demon je izašao odavno…

Na mom krevetu perje davno uginulih ptica čini ga udobno mekim…, a poj duhova gusaka me uspavlјuje svojim tananim vapajem…

Gledala sam jednom kako stare cipele zatvaraju vrata štiklom i plaču za koracima koje nikad neće otkoračati u pravcu u kojem su to one želele… tako se nekako ja osećam sada nastanjena na suprotnom kraju od svih svojih želјa.

Groblјe je tu negde… osećam ga…, al’ nedovolјno blizu da me uznemiri… Vekovi u par grudvi zemlјe. Sve naučene lekcije, sve isplakane suze, uvrede, lјubavi… nemiri… sve u par šačica prašine.

To ne priznajem za način nestajanja… to je samo način proletanja kroz utrobu majke i izlaz mora da je na nekom drugom kraju. Sama sam sa povicima neba da se utišam… da može da gromove pusti na nevolјne spore brodove i tako pomogne moru da ojača. A more jače nego ikada.

Vuče na dno svaku slabu i bezvolјnu živu dušu… bez izvinjenja i bez nagodbe.

Biti jak… ostati jak je nužno. More je svuda gde se zadesim i talasi se nepredvidivo,  turobno, jako gomilaju.

Krov gori ponekad i preti mi dimom, pa plačem, al ne stvarno, kažem — to je od dima.

Vatru ugase neki lјudi… svaki put.

Izgubim se među zidovima povremeno i zaboravim koja boja kojoj sobi pripada pa se uplašim ne znajući gde treba da se vratim, jedino znam da još uvek sam tu negde… baulјam hodnicima, prošlim i budućim vremenima  spremna uvek da najzad naiđem na vrata koja se neće lako otvoriti i koja će se jednom otvorena za mnom zauvek uz  tresak  zatvoriti!


Tamara Lucić Dinić rođena je 25.12.1975. godine u Zaječaru. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Negotinu, a Ekonomski fakultet u Nišu. Piše poeziju i prozu. »Trn u slepoočnici –metak u oku » je njena prva samostalna knjiga . Književnu kritiku knjige  objavio je BLIC, a promocije su održane u Beogradu i Negotinu. Tamara takođe saradjuje i sa raznim časopisima iz oblasti kulture i umetnosti kao što su – Diogen, Avangrad, Fanzin pobuna umetnosti, Fanzin Arsenal, Buktinja, Avlija, Književne vertikale itd. Objavljivane su joj pesme i priče i u nekoliko zbornika : Glasovi krajne i ključa, Sija knjiga majke Angeline, Sazvežđa, Vršačko pero, More na dlanu, Valentinovo, Trujumf pesme i vina, Zbornik savremene ljubavne poezije, Zbornik savremene ljubavne proze, Zbornik najkraćih priča 2013.  itd. Dobitnica je prve nagrade na konkursu za najbolju neobjavljenu priču za 2013. godinu koji je raspisao časopis za kulturu “Avlija” iz  Rožaja, CG i dobitnica je prve nagrade na međunarodnom konkursu za najbolju pesmu “Lirični glasovi“ Sofija, Bugarska. Inervjue sa pesnikinjom su objavili  Fanzin Arsenal i Narodne Novine Zavičaj. Živi i radi u Negotinu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com