Postmoderni stav i pristup su poput nagrizujuće kiseline koja preti da naudi čak i njenom najpažljivijem korisniku. Zagovornici posmedernizma oduševlјeni su njegovim preokretanjem hijerarhije istine i dokazivanja, ali isti takav stav podriva i sve tvrdnje pisca postmoderniste. Ako su sve naracije sumnjive, svi autori manje autoritativni, onda je i sama postmoderna kritika samo još jedno neutemelјeno i sumnjivo stanovište zamaskirano u istinu. Znači, dok se bavi analizom i dekonstrukcijom, postmodernizam je takođe otvoren za analizu i dekonstrukciju.
Roman „Levijatan“ Pol Ostera (Paul Auster) oslikava ekstremni primer rezultirajućeg očaja autora u dobu u kojem su njegovi tekstovi postali prazna lјuštura, koja više ne prenosi moć i smisao. Da li postoji bolji način nadomeštavanja gubitka inspiracije i kreativnosti i bataljenja pisanja jednog pisca, od njegovog okretanja pravljenju bombi? Eto, to je jedna ozbilјna dekonstrukcija za vas. I niko neće poreći autorovu efikasnost u ovom slučaju ili (na Deridski način) odbaciti značaj autorovih namera – počevši od onih „stara škola“ tumača i analitičara postupaka i tekstova, lokalne policije i FBI-ja.
Osterov roman počinje kao jedna preokrenuta misterija, u kojoj se zločinac identifikuje na samom početku – čak i pre nego što se razjasni tačna priroda zločina. Međutim, videli smo da se ova vrsta zapleta koristi i u drugim eksperimentalnim fikcijama – tri godine ranije Martin Amis takođe je otkrio identitet kriminalca na početnoj stranici svojih „Londonskih polјa“, a efekat na čitaoce nije bio ništa drugo do razočaravajuć. Ali ovde enigma nije „ko je to uradio?“, već „zašto?“. U slučaju „Levijatana“, Bendžemin Saks je nastradao u eksploziji, najverovatnije dok je konstruisao eksplozivnu napravu.
Čitalac sledeći Saksovog prijatelјa Pitera Arona, pripovedača „Levijatana“, pokušava da se uhvati u koštac sa razlozima i uzrocima koji su pisca sa potencijalom preusmerili sa knjiga na bombe. Međutim, što više saznajemo o Saksu tokom prvih stotinak stranica ovog romana, to se manje delova stapa u celinu. Saks je duhovit, druželјubiv i ležeran lik. Ne, on nije savršen, ali ga čak i sopstvene mane – često je nerealan i nesvestan sveta oko sebe, diskvalifikuju za profesiju jednog urbanog teroriste.
Sa druge strane postavlja se pitanje da li ovaj lik može koegzistirati sa radnom biografijom i radnim sposobnostima koji su mu dodelјeni? Na kraju krajeva to Osteru nekako prolazi, a sveobuhvatni efekat sličan je putovanju kroz lavirint, sa iznenađujućim nizom preokreta koji vode do uzbudljive i neočekivane krajnje tačke. Tek kada dođemo do poslednjih stranica „Levijatana“, karakterne crte će se sjediniti, a mnogo sitnih detalјa spomenutih ranije u knjizi će se spojiti, a sve u smislu zapleta i simboličkog povezivanja sa ciljem identifikacije ličnosti ovog čoveka koji je utvrdio da OED zapravo nema istu razornu moć koju ima IED. [1]
Ovaj roman objavlјen je usred FBI potere za Unabomberom, Tedom Kačinskim (Ted Kacynski), koji je u najmanju ruku odgovoran za 16 bombaških napada, 3 smrti i 23 povrede, za vremenski perioda od 17 godina. Osterovo pripovedanje predvidelo je brojne aspekte iz prošlosti i stvarnog života kriminalaca, uklјučujući tu i Kačinskovu povezanost sa Berklijem, sa kojim su i lik iz „Levijatana“ Ben Saks i Unabomber imali veze. A, što je još posebnije, Kačinski je postao objavlјivani autor. Tri godine nakon što je „Levijatan“ objavljen, njegov manifest „Industrijsko društvo i njegova budućnost“ objavili su Njujork Tajms i Vašington post, u cilju dvostranog interesa, bombašu je to donelo masovnu publiku, a FBI-ju šansu da sagleda može li neko od čitalaca pronaći tragove u tekstu koji bi mogli da identifikuju osumnjičenog.
Ovaj roman, poput slučaja Unabombera, postavlјa zabrinjavajuća pitanja o mentalnom zdravlju i teroru, a ujedno nas i prisilјava da se bavimo izrazito modernim stavovima o građanskoj neposlušnosti koje Henri Dejvid Toro nikada nije ni pretpostavio. Gotovo instinktivni odgovor šire javnosti bio je da se serijski kriminalci proglase ludacima. Ipak, neko poput Kačinskog – koji je ušao na Harvard sa 16 godina, kasnije stekao doktorat iz matematike i na kraju podučavao na Berkliju – ispoljavao je jednako karakteristične indikatore hladnokrvne racionalnosti.
Oster je istraživao istu protvrečnost u „Levijatanu“, a njegov protagonist Saks je suštinski moderan čovek na najgori mogući način. Ako ništa drugo, ova studija karaktera, s temeljnim istraživanjem situacija i kategorija u kojima se idealizam pretvara u nasilјe, postala je još relevantnija u godinama nakon što je Osterova knjiga prvi put objavlјena.
Veza ka originalnom tekstu: Leviathan by Paul Auster, Essay by Ted Gioia
Tekst preveo i adaptirao Miljan Ristić a.k.a eXperiment
[1] OED (Oxford English Dictionary) je skraćenica za Oksfordski engleski rečnik dok je IOD (improvised explosive device) skraćenica za improvizovanu eksplozivnu napravu koju su koristile razne paravojne formacije u svojim napadima (prim. prev.)