Bauhaus: Stogodišnje uobličavanje našeg sveta

Članovi Bauhausa smislili su nadimak arhitekti Valteru Gropijusu (Walter Gropius), idealističnom osnivaču i dugogodišnjem direktoru njihove avangardne škole: Pijus (Pius). Nadimak je zapravo skraćenica izvedena iz prezimena Gro-pius i ujedno je bio nežni podsticaj za dobijanja snažnog elana kojim ih je njihov utopijski vođa vodio u novom pravcu koji je srušio barijeru između lepe umetnosti i zanata, dok je umetnike prilagođavao i uvodio u doba mašina.

Pored jasno definisanog vizuelnog stila, Bauhaus je izgradio konceptualni pristup, sadržan u manifestu koji je Gropijus napisao u vreme osnivanja nemačke akademije u Vajmaru 1919. godine.

Kreirajmo novo udruženje stručnjaka, bez klasnih razlika, koje podižu barijeru arogancije između zanatlija i umetnika. 

Hajde zajedno da zamislimo i stvorimo novu tvorevinu budućnosti koja će objediniti arhitekturu, skulpturu i slikarstvo u jednu celinu i koja će se jednog dana uzdići do neba iz ruku milion radnika kao kristalni simbol nove vere.

Kao rezultat toga, Bauhaus je bio sjajan u umetnosti i zanatstvu, podjednako vešt i u osmišlјavanju svojih elegantnih dizajna ali i u njihovoj izradi. Studenti su bili ohrabrivani da prihvate utilitarističke predmete – poput svetlosnih instalacija, čajnika i stolica – kao projekte vredne umetnika da se uhvati u koštac sa izazovom stvaranja dobrog dizajna za masovnu proizvodnju. Odbačena su bespotrebna ukrašavanja u korist dizajna koji su sledili funkciju objekta. Mnoge predmete stvorene u radionicama Bauhausa karakterišu čiste linije, inovativna upotreba materijala i osećajno okruženje tehnologijom, koji odgovaraju modernom načinu života.  Po pitanju dizajna Bauhaus  je zapravo prethodnica kompanije IKEA, jer je masovno proizvodio predmete za svakodnevnu upotrebu koji su, pored toga, bili pogodni i za uvrštavanje u kolekciju Muzeja moderne umetnosti.

Kako bi podučavao ovo novo udruženje kreativaca, Gropijus je okupio prvoklasne, stručne i ugledne umetnike. Ti „majstori“, kako su ih zvali Bauhausovi instruktori, podučavali su širok spektar radionica, uključujući arhitekturu, skulpturu, obradu metala, keramiku, vitraž, izradu štampe, scenografiju, reklamu, fotografiju, zidno slikarstvo i tkanje.

Gropijusov radikalni Bauhaus bio je ustanova koja je kratko trajala. Škola je bila otvorena samo 14 godina, u periodu od 1919. do 1933. godine, i tri put je preseljivanja na različite lokacije u Nemačkoj pre nego što su je nacisti zatvorili. Ipak, njegova inventivna dizajnerska filozofija opstala je dugo nakon zatvaranja škole i ostavila dalekosežan uticaj čak i 100 godina nakon svog osnivanja.

Gropijus je imao velike ideje za Bauhaus i pozvao je neke priznate umetnike da realizuju njegovu viziju obrazovanja. Škola je bila jedinstvena po tome što su mnogi njeni instruktori već bili lideri u krugovima moderne umetnosti. Fakultet je objedinio ličnosti poput ranog apstraktnog slikara Vasilija Kandinskog, fantastičnog koloriste Paula Klea; koreografa Oskara Šelmera, mađarskog multimedijalnog umetnika Lasla Moholi-Nagija; ekspresionističkog slikara Lajonela Fajnigera, kao i minimalističkog arhitekte Ludviga Mis van der Roha.

Bauhaus 1925-1926. Desau, Nemačka

Ne moramo početi sa osrednjošću, napisao je Gropijus u pismu tokom najranijih dana Bauhausa. Naša je dužnost da angažujemo moćne, poznate ličnosti kad god je to moguće, čak i ako ih još uvek ne razumemo u potpunosti.

Bauhaus je takođe privukao drugačiju vrstu učenika (studenata), onu koja je bila spremna da napusti tradiciju i usvoji svoj duh zajednice istomišljenika. Budući da se škola otvorila krajem Prvog svetskog rata, prvi polaznici bili su mešovita grupa ratnih veterana u dobi između 17 i 40 godina, svi željni novog početka. Većina su bili muškarci, a otprilike jedna trećina žena u grupi ohrabrivana je da usvaja ženske ustaljene struke kao što su keramika i tekstil.

Nekoliko Bauhausovih diplomaca – poput geometrijskog slikara Jozefa Albersa, tekstilne umetnice Ani Albers, tipografa Herberta Bajera, dizajnera Marsela Brojera i industrijskog dizajnera Marijane Brandt – pozvani su da ostanu kao profesori, često preuzevši vođstvo same radionice u kojoj su prvi put naučili svoj zanat.

Brojer je pripadao prvoj generaciji studenata Bauhausa i rukovodio je stolarskom radionicom nakon što je diplomirao. U svom popularnom kursu za pravljenje kredenaca i ormara, Brojer je naučio svoje studente da istančaju dizajn do njegove apsolutne suštine. Otprilike u isto vreme, 1925. godine, kupio je svoj prvi bicikl i dobio trenutak nadahnuća dok se divio svojim zakrivljenim ručicama bicikla. Ako bi se lagani i izdržljivi čelik mogao saviti kako bi se napravio i masovno proizvodio bicikl, sigurno bi se mogao saviti i za modni namještaj, pomislio je Brojer.

Sa tom idejom vratio se u radionicu i dizajnirao stolicu Vasili, svodeći tradicionalno plišanu klupsku stolicu na najosnovnije konture čeličnih cevi i impregriranih platnenih traka.

To je moj najekstremniji rad, kako u svom spoljašnjem izgledu, tako i u upotrebljenom materijalu, rekao je Brojer o tipičnoј Bauhaus stolici.

To je u najmanjoj meri umetnost ali i isto tako je i najlogičniji, malo verovatno „udobni“ i najmehančniji predmet.

Stolica je dobila ime po Brojerovom kolegi i prijatelju, Vasiliju Kandinskom, koji se divio toj revolucionarnoj stvari i prvi je koji je posedovao.

Nepoznata osoba sa maskom Oskara Šelmera sedi u cevastoj Brojerovoj stolici, 1926.

Još jedan rani član Bauhausa, grafički umetnik Herbert Bajer, primenio je Bauhausovo stanovište „Manje je više“ u tipografiji u radionici koju je otvorio u kampusu u gradu Desau 1925. godine.  Nјegovo najpoznatije ostvarenje bilo je eliminisanje potrebe za velikim slovima, praksa koju je zagovarao u svom vlastitom pisanju: „Zašto bismo trebali pisati i štampati sa dve abecede?“ Bajer je teoretisao. „Ne govorimo o velikim slovu A i malom  a.“ Dizajnirao je univerzalno sans-serif pismo bez velikih slova, pojednostavlјujući abecedu za brže pisanje, jednostavnije konstrukcije što je automastki značilo jeftinije pisaće mašine i jeftinije štampanje.

U međuvremenu, Marijan Brandt bila je prva žena kojoj je bilo dozvolјeno da se pridruži muškoj radionici  obrade metala i ubrzo je dokazala svoj značaj kada je sa kolegom Hinom Bridendikom izradila stonu lampu Kandem, fantastično popularni izum zahvaljujući kojem je Bauhaus proglašen liderom u industrijskom dizajnu. Mogućnost lampe da se okreće i usmerava svetlost u različitim pravcima u skladu sa potrebama svog korisnika poslužila je kao primer fokusarnosti  Bauhausa na funkcionalnost, istovremeno pokazujući baletsku fleksibilnost čelika.

BAUHAUS IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

Politička superiornost bila je u potpunosti protiv dugoročnog uspeha Bauhausa, što je dovelo do seljenja škole na tri lokacije u Nemačkoj (Vejmar, Dessau i Berlin) da bi na posletku Bauhaus zatvorio svoja vrata nakon kratkih 14 godina postojanja. Škola se otvorila neposredno nakon Prvog svetskog rata i zatvorila nakon pritiska nacističke stranke u godinama koje su dovele do Drugog svetskog rata. Nacisti su verovali da su mnogi članovi Bauhausa komunisti koji su aktivno radili protiv njihove stranke. Kada je Gestapo zatražio da Bauhaus prepravi svoj nastavni plan i program kako bi se uskladio sa njihovim uverenjima, da otpusti učitelјe orijentisane ka levici kao što je Kandinski i zaposli instruktore koji podržavaju nacionalsocijalističku ideologiju, tadašnji vršilac dužnosti direktora Mis van der Roh (Mies van der Rohe) zatvorio je akademiju.

Bauhaus je bio aktivan u politički burnim godinama Vajmarske republike, u periodu nakon što je Car Vilhelm II odustao od prestola i Nemačka postala narodna republika. U stvari, i Bauhaus i nova demokratija potiču iz iste nemačke kulturne prestonice Vejmar. Taj poseban posleratni trenutak bio je obeležen neredom, nemirom i nesigurnošću, a institucije u ekspanziji poput Bauhausa snažno su odbacivale ideje i koncepte orijetisane ka prošlosti.

Bauhaus nije bio sam u odbacivanju tradicije u međuratnom periodu. Istodobni Dada pokret istraživao je nove (a često i apsurdne) načine stvaranja umetnosti; Nadrealisti su se držali iracionalnog i nesvesnog umesto isprobane racionalne misli. I u postrevolucionarnoj Rusiji Konstruktivisti su se nadali da će izmisliti nove forme umetnosti koje će služiti komunističkim masama.

Ali za razliku od tih pokreta, Bauhausova praksa i ideja je preživela mnogo godina nakon Drugog svetskog rata. Zatvaranje škole neočekivano je pomoglo širenju njenih ideja prisilјavanjem učenika i nastavnika da se presele van Nemačke. Mnogi nastavnici Bauhausa pobegli su u SAD i osigurali svoje pozicije u uticajnim američkim umetničkim školama. Gropijus i Brojer predavali su na diplomskoj školi dizajna na Univerzitetu Harvard; Jozef i Ani Albers postali su dugogodišnji profesori na Black Mountain koledžu; a Moholi-Nagi osnovao je školu Novi Bauhaus u Čikagu (koja je Mis van der Rohu takođe bila rezidencija).

Kompozijia 8 – Vasili Kandinski, 1923.

ZAŠTO JE BAUHAUS VAŽAN?

Dok je Josef Albers predavao Vorkurs (preliminarni kurs), šestomesečnu nastavu koja je bila neophodna za sve studente Bauhausa, on ih je obučavao da se orijentišu ka upotrebi uobičajenih materijala. Na primer, njihovoj grupi koja je proučavala papir, bilo je zabranjeno korišćenje lepka; umesto toga, Bauhausovci su spajali stranice  šivenjem, zakopčavanjem, zakivanjem, kucanjem na pisaćim mašinama i prikačivanjem. Upravo je ovo ponovno učenje o elementarnim svojstvima osnovnih materijala preorijentisalo učenike na boju i formu pruživši i omogućivši način koji je poništavao razliku između radnih metoda umetnika i zanatlije a sve sa ciljem podstrekivanja eksperimentisanja.

Rekonstrukcijom poimanja svojih studenata o građevinskim blokovima i njihovoj obradi i kombinovanju – drvo, kamen, metal i staklo, Bauhaus je obučio generaciju modernih kreativaca da vizualizuju i osmišljaju u potpunosti inovativnu upotrebu materijala shodno vremenu koje vlada. Proizvodi koji su izašli iz školskih radionica izazvali  su revoluciju u svojim polјima, a nekoliko Bauhaus dizajna, uklјučujući tu i prostirke Ani Albers, Vasili stolice Marsela Brajera i Kandem lampe Marijane Brandt , i dan danas se proizvode.

Čajnik i cediljka za čaj – Marijan Brandt, 1924

Bauhaus je prvenstveno bio škola, ali je tako]e bio je proizvođač, distributer i partner u industrijskom dizajniranju. Čak i nakon zatvaranja 1933. godine, proizvodi zamišlјeni u Bauhaus radionicama bili su naširoko dostupni javnosti. Današnji savremeni kreativci čiji je zadatak da dizajniraju utilitarističke objekte koji ispunjavaju naše okruženje, od Appleovih proizvoda do logotipa kompanija, koegzistiraju sa Bauhausovom parolom da, čak i kada su predmeti napravlјeni od miliona modeliranih staklenih vlakana, oni zaslužuju da budu funkcionalni i lepi.

Kako je Alfred Bar, čuveni prvi direktor njujorške MoMA-e, napisao o školi povodom retrospektive o Bauhausu 1938. godine,

Teže je dizajnirati prvoklasnu stolicu nego naslikati drugorazrednu sliku – i mnogo korisnije. 

Zahvalјujući Bauhausu, umetnost danas nije ograničena na zidove muzeja i crkava, već se može naći i u našim dnevnim boravcima i kuhinjama.

Link ka originalnom tekstu: The Bauhaus Has Shaped Our World for 100 Years

Tekst preveo i adaptirao Miljan Ristić a.k.a eXperiment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com