Outhide Inicijacija

Sigurno je da te neke starije i sredovečne generacije ljudi pamte mnoge bapske priče uz koje su kao deca odrastali, kojima su ih bake plašile kada nisu bili dobri i kada nisu slušali roditelje, ali koje su obožavali da čuju, jer su im bile zanimljive, pobuđivale im radoznalost i potpaljivale maštu. Ujedno kroz njih su učili o prošlosti, precima, običajima i verovanjima svog naroda. Danas bapske priče gotovo i da ne postoje. Nema više ko da ih kazuje. A kako ih je retko ko zapisivao, u najvećoj meri prekrio ih je zaborav. Iz tog razloga, ja ću ovom prilikom da vam ispričam jednu bapsku priču, da bih prekinuo taj zaborav i pokazao koliko su te priče bitne i zanimljive. Priču sam čuo kao klinac, pre mnogo godina. Tada je nisam ni razumeo a nije ni bila pretereno strašna, kao što znaju da budu neke od tih priča, tako da sam vrlo brzo zaboravio na nju, ne shvativši da se ona još tada duboko ukorenila u mom biću i da je samo čekala svoj trenutak. Mnogo godina kasnije, priča je iznenada izronila iz sećanja, baš poput vekovima usnulog vulkana koji bi se iznenada i bez najave probudio i krenuo da kulja vatru iz svoje dubine. Setio sam se te priče iz detinjstva, možda baš zato što je krenula da se obistinjuje. Tek onda sam shvatio da u pitanju nije bila klasična bapska priča koje su bake redovno pričale i naveliko po tome bile poznate i omiljene, već da je u pitanju bilo jedno predskazanje, vizija jedne godinama skrhane bakice koja je sve više bila bliža svom kraju boravka na ovom svetu i koja možda ni sama nije shvatila šta je u tim trenucima doživela, videla i ispričala deci kojom je bila okružena. Priču ću vam preneti onako kako je se sećam i trudiću se da je ispričam na način na koji je to ona ispričala nama pre mnogo godina. Još tada me je začudio način izražavanja te bakice prilikom kazivanja priče, jer bio je vrlo čudan i izlazio je ustaljenog načina izražavanja koji je starica svakodnevno koristila. Dok je pričala tu priču nije bila samo obična nepismena bakica skromnog i ograničenog vokabulara. Bila je nešto mnogo više od toga. Iz njenih reči je isijavalo nešto iskonsko, nešto što je u nama deci izazvalo strahopoštovanje, fasciniranost i opčinjenost. To sam sve shvatio nedavno kada sam se priče setio posle toliko godina. Samim prisećanjem na priču koja je godinama bila potisnuta duboko u mom biću vratile su se emocije, misli i iskustva koja sam tada proživljavao dok sam slušao tu priču koju je baka pričala. Jednostavno svega sam se kristalno jasno sećao kao da se dogodilo dan ranije a ne pre skoro 3 decenije.

Pričala je bakica ovako:

Nedaleko od palate gde je pre mnogo godina živeo jedan veliki car, u srcu jedne šume, na proplanku, stoje kao da su sa neba pale, tri kamene kapije. Šuma u kojoj su te kapije utisnute je omiljeno mesto za rekreaciju i razonodu. Ljudi tu šetaju, dolaze do tih kapija, tu sede, provode vreme i druže se, nikad se ne pitavši šta predstavljaju te kapije i gde zapravo ulazite kada kroz njih kročite. Znali su samo da su one obeležje i znak sećanja na veliko stradanje ljudi iz tog kraja, jedan simbol masovne žrtve i okrutnosti i ništa više od toga. Čak su im i nadenuli ime koje upućuje na smrt i ljudsku svirepost. Međutim, njihovo pravo značenje i svrhu gotovo da niko nije znao.

Baka je izgleda bila upućena u neke tajne koje mnogima nisu bile poznate i o tome je pričala nama deci. Dok nam je pričala priču, bila je u tom nekom izmenjenom stanju duha i svesti i prenosila nam neke nerazumljive poruke od ko zna koga i koje niko od nas dece nije razumeo i shvatio u tom trenutku dok nam ih je kazivala.

Desiće se to na velike vrućine, kad Sunce bude visoko na nebu i ispod sebe sve gori. Sakupiće se mnogo mladih ljudi i žena, sa svih strana naše zemlje. Mnogi neće ni znati zašto su tu došli, ne shvatavši da su zapravo prizvani i da ih je TO pozvalo da dođu, da su deo nečeg mnogo većeg i važnijeg, da to nije stvar njihove volje ili izbora, već da su oni neophodni i potrebni da tu budu. Okupljanje će početi preko dana, ljudi će dolaziti u sve većem broju i ići u šumu, na proplanak, kod kapija. Upućeni će u vražjim grnima donositi vodu iz Crne reke i sa termalnih izvora u koju će ubacivati magijsko i lekovito bilje ubrano sa Svete planine – Drevne piramide i spravljaće napitak koji daje snagu, proširuje um, izjednačava granice. A noć će polako prikradati. I kada Sunce ode na počinak i na nebu zasija Mesec i zvezde polože na mesto na koje treba da budu, ritual će početi. Sa tri mesta u šumi čuće se muzika. Ljudi će igrati, skakati u ritmu muzike i tako stvarati vibracije koje će pokrenuti čitav proces. Muzika će biti taj medijum, jer je muzika oduvek bila medijum. Magija će polako početi da deluje. Videće se neka čudna svetla. Cela šuma će sijati. Osećaće se neka nesvakidašnja energija koja će sve koji se tu nalaze početi da obuzima. Cela šuma će pulsirati u ritmu muzike mladih i koncetrično će se širiti na obližnji grad. I kada se zvezde poklope, kada nastupi pravi trenutak, kada budu izrečene prave reči, kada se odsvira prava muzika, kapije će se otvoriti. Mnogi od prisutnih neće ni videti niti shvatiti da se portal otvorio ali pojedini, odabrani i posvećeni svakako da hoće i svakako da će znati šta se to dešava, jer to je i bio cilj okupljanja i sprovođenja rituala otvaranja. Sveti obred je bilo moguće ostvariti samo u te dve noći, kada su vremenske, prostorne i astralne dimenzije usklađene. Tada ili nakon protoka od nekoliko vekova kada ponovo svi aspekti budu poklopljeni i usklađeni. Zato su upućeni i probuđeni delovali i nastojali da obred izvedu na pravilan drevni način kako su radili njihovi duhovni preci u dalekoj prošlosti, jer druge prilike za ispravku načinjenih propusta neće biti. I ljudi će prolaziti kroz kapije u neke nepoznate sfere i tu doživjavati svoja prva mistična iskustva. Mnogi u tim trenucima neće ni biti svesni onoga što im se dešava, baš zato što njihova ljudska čula neće moći da opaze i registruju svoj prodor na tu drugu stranu. Njihova ljudska nesavršenost i zakržljalost čula neće im dopusti da dožive proviđenje u punom obliku. Ali to će ih ipak promeniti. To će im uticati na živote. Usadiće im se u um i dušu. Utisnuti u njihovo biće i pratiti kroz čitav život. Njihovo podsvesno će se aktivirati u trenutku kada prođu kroz kapije i davati smernice za dalje postupanje tokom celog njihovog zemaljskog života.
Vremenom kako prolaze godine, svi prisutni i prizvani, počeće da shvataju važnost tih događaja i šta se to zapravo dogodilo u te dve noći. Shvatiće da postoji nešto mnogo više od onoga što vide svojim očima, čuju svojim ušima, opipaju svojim rukama, udišu svojim plućima. Da svet nije samo ono vidljivo i opipljivo. Da postoji mnogo toga nevidljivog, neshatljivog, nedokučivog, tajanstvenog i mističnog. Da je ljudsko poimanje života i sveta oko sebe površno i ograničeno. Da su svi oni koji su bili prisutni na tom okupljanu zaprvo izabarani od te Više sile da tu budu. Da to nije bila stvar njihove volje i želje, već da im je tako suđeno. Da im je tom prilikom poveren zadatak i obaveza da šire misiju, koju neće moći da shvate i razumeju u samom početku, ali da će vremenom sve postati mnogo jasnije i prihvatljivije. Da je grandioznost intelegencije koja im se obratila i koja ih je dotakla jednostavno teško pojmljiva i prihvatljiva ljudskom razumu i poimanju stvarnosti, tako da su potrebne godine ili možda ceo život izgrađivanja, usavršavanja, strpljenja… da bi se shvatilo to što ta Viša sila poručuje. Da ne postoje prečice, da je to dug i naporan put, da zahteva mnogo upornosti, snage, odricanja i truda. Da ta Viša sila, taj Apsolut zna mnogo više od nas smrtnika, da poznaje istine koje su ljudskoj populaciji u najvećoj meri nepristupačne i nedokučive. Da je izabrala one na koje će deo svog znanja preneti, da ih je zato i okupila na proplanku u sred šume. Da je to samo početak i inicijacija jednog novog puta, duhovnog delovanja i iskustva čije razloge i ciljeve niko od njih mortalisa zasigurno ne zna, ali da će kako prolaze godine i njihova znanja i iskustva se povećavaju, sve više da shvataju i postaju svesniji ko su i šta su i šta je zapravo osnovna svrha njihovog postojanja.

Tako je starica završila priču. I sada dok je pišem čudim se kako sam je tako dobro upamtio, doslovno od reči do reči, kada je se do skora nisam ni sećao. I onda sam shvatio da zapravo ne znam ko je bila bakica koja nam je priču ispričala i gde nam je tu priču ispričala. Takođe, kao što sam se doslovce sećao priče, sećao sam se da je tu priču, tada, zajedno sa mnom, čulo još mnogo dece, ali nisam mogao ni jednog od njih da se setim, ni kako izgleda, niti kako se zove. Iako mi je sve to bilo i više nego uznemiravajuće i čudno, nisam bio iznenađen. Čak mi je postalo jasno da to nije bila obična bapska priča. Već da je bila nešto sasvim drugo. Bio sam u potpunosti ubeđen da ću svu tu decu koja su priču čula zajedno sa mnom pre mnogo godina, ponovo sresti u toj šumi, na proplanku, kod tri kamene kapije, ali sada kao odrasle ljude. I da će tada uslediti prepoznavanje, da će tek kada se ponovo sretnemo, posle toliko godina, isplivati na površinu još neka sećanja i iskustva za koja i ne znamo da postoje a koja su duboko potisnuta u nama čekajući pravi trenutak da budu probuđena i evocirana. Sa druge strane, imao sam utisak da se to slušanje priče zapravo nikad nije dogodilo u stvarnosti, za koju sam do skora smatrao da je jedina stvarnost koja postoji. Stvarnost koja se može doživeti i osetiti čulima jednog homo sapijensa. Da je to zapravo bio samo san ili neko stanje slično snu, koji sam sanjao nekada davno i koji mi se vratio u sećanje. Ili da nas je ta tajanstvena nepoznata starica okupila u toj nekoj drugoj dimenziji, možda baš onoj sa druge strane kapija, ispričala nam priču koju smo morali da čujemo i na taj način pripremila za događaje koji će uslediti u te dve besane noći, kada se poklope zvezde i otvore kapije, na proplanku u sred šume, iz koje će muzika dopirati sa tri strane a svud naokolo sijati neka čudna svetlost. Ne znam, možda. Videćemo kad startuje Outhide i kad se kapije otvore. Možda se i sretnemo i prepoznamo na toj drugoj strani.

Outhide festival, četvrti po redu, pod nazivom BAPSKE PRIČE održaće se 26. i 27.7.2019. u Zaječaru, na Kraljevici kod Vešala. Tri stejdža, mnogo dobre muzike, raznovrstan prateći program… Dođite da se družimo.
Dobro došli!

P.S. Ova priča je napisana specijalno za ovogodišnji festival u znak poštovanja i podrške ljudima koji se trude i bore da se ova ideja omasovi i opstane. Velika mi je čast i zadovoljstvo biti deo cele ove priče!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com