Zabeleženo je da će Salvador Dali tek u zrelom dobu definisati svoje rođenje kao podsećanje na izgubljeni raj. Međutim, u njegovom životu, nešto poput istinskog proterivanja iz Raja dogodilo se nešto kasnije, tačnije 28. decembra 1929, kada ga je otac prisilio da ode od kuće, preteći da će ga lišiti nasledstva. Dalijev otac nikad nije odobravao njegovu vezu sa Galom i njegovu povezanost sa grupom nadrealista. Kap koja je prelila čašu u tenzijama između oca i sina bila je nadrealna izložba koja je održana nekoliko dana ranije, na kojoj je Dali predstavio sliku pod nazivom: „Ponekad sa zadovolјstvom plјujem na portret svoje majke (Sveto Srce) ”.
Nadrealizam je bio ogromna bomba koja je eksplodirala u Evropi u tim avangardnim godinama na početku dvadesetog veka i on predstavlja jednu dugotrajnu umetničku ekspresiju. U nekim aspektima, zajedno s dadaizmom, to je bio alternativni odgovor na Prvi svetski rat i užas shvatajući ono što je čovečanstvo bilo u stanju da učini. Dadaizam je bio destruktivan u bilo kom obliku umetnosti i zagovarao je suprostavljanje razumu, dok je nadrealizam sproveo bekstvo od realnosti, u korist nove ljudske dimenzije koja je nedavno pre toga bila otkrivena u studijama Sigmunda Frojda: nesvesno. Tajna misija nadrealizma bila je da omogući da se nesvesni sadržaji izraze bez filtriranja ili barijera, oslobađajući sadržaj koji se obično pročišćava i selektuje kroz svest, dajući mu na taj način formalnu verodostojnost. Da bi olakšali proces oslobađanja, umetnici su koristili posebne prakse kao što je slikanje u izmenjenim psiho-fizičkim stanjima, ili stratagijama poput Cadavre Exquis, prema kojima je grupa umetnika bila u stanju da stvori (sklopi iz više celina) umetničko delo kroz takozvanu slepu saradnju, pritom ne znajući šta drugi umetnik crta.
Nakon što je Dali otišao od kuće, iznajmio je za Galu i njega malu ribarsku kolibu u Port Ljigatu, na mediteranskoj obali blizu granice između Španije i Francuske. Krajolici tog područja često će biti motivi njegovog umetničkog stvaralaštva. Bilo je to 1930. godine, a Dali je imao samo 26 godina. Kao nadrealista, bio je deo jedne od najživljih umetničkih grupa tih godina, ali je još uvek bio mlad, u poređenju sa iskusnijim umetnicima kao što su Maks Ernst (Max Ernst) i Žuan Miro (Joan Miró). Godinu dana kasnije, 1931. godine, Dali je naslikao delo koje će mu doneti svetsku popularnost, sliku koja će postati jedna od ikonskih slika dvadesetog veka: Postojanost sećanja.
To je bilo prvo pojavljivanje poznatih mekih satova koji će postati jedan od Dalijevih najdražih simbola. Vreme se topi, odbacujući bilo koju tvrdnju da je apsolutna referenca i upućujući na teoriju relativiteta Alberta Ajnštajna, prema kojoj je vreme postalo fleksibilna, osporljiva koordinata. Ako vreme više nije pouzdano u stvarnom životu, koliko može biti smisleno u imaginarnoj dimenziji? Upornost vremena je stoga relativna: vreme je nestabilno i promenjivo, a naše pamćenje je verovatno jedini način da se obezbedi trajnost i stabilnost. U isto vreme, koncept postojanosti postaje obmana: Senzacije koja je slika ponudila su sve osim simbola postojanosti i čvrstine.
Salvador Dali opisuje nastanak svog remek-dela u svojoj autobiografiji Tajni život Salvador Dalija objavljenoj 1942. godine:
Bilo je to veče kada sam se osećao umorno i imao sam blagu glavobolju, što je izuzetno retko kod mene. Trebalo je da idemo na predstavu sa nekim prijateljima i u poslednjem trenutku odlučio sam da ne idem. Gala je trebala da ide s njima, a ja sam trebao da ostanem kući i rano odem u krevet. Međutim, obrok je bio obilan, sa jakim Kaberneom, i nakon što su svi otišli, ostao sam dugo za stolom razmišljajući o filozofskim problemima „super-mekog“ koje mi je sir inicirao u mislima. Ustao sam i otišao u svoj studio, upalio sam svetlo da bih bacio poslednji pogled, kao po navici, na sliku koju sam trenutno slikao. Ova slika je predstavljala pejzaž u blizini luke Ljigat, čije su stene bile osvetljene transparentnim i melanholičnim sumrakom; u prvom planu bilo je maslinovo drvo sa posečenim granama i bez lišća. Znao sam da atmosfera koju sam uspeo da stvorim ovim pejzažom služi kao podloga za neku ideju, za neku iznenađujuću sliku, ali nisam ni najmanje znao šta će biti. Nameravao sam da ugasim svetlo, kada sam u trenutku video rešenje. Vidio sam dva meka sata, od kojih je jedan žalosno visio na granama masline. Uprkos činjenici da se moja glavobolja povećala do te mere da je postala veoma bolna, strastveno sam pripremio svoju paletu i počeo da radim. Kada se Gala vratila iz pozorišta dva sata kasnije, slika, koja će postati jedna od mojih najpoznatijih, bila je završena.
Ovo objašnjava prisustvo prirodnih elemenata u slici, pejzaž, planine i maslinovo drvo, koji postaju poslednji ostaci u tom prelasku iz realistične dimenzije u san. To je ta promena koja se dogodila u Dalijevom umu upravo u tom trenutku. Bela figura koja leži na zemlji izgleda kao zatvoreni kapak (spavanje), ali mnogi su ga protumačili kao autoportret samog Dalija, u samom središtu njegove slike. Krajnji levi sat, jedini sa realnim izgledom, prekriven je mravima, jednom od Dalijevih ličnih fobija, predstavljajući simbol propadanja. Muva na satu koji se nalazi na stolu, s druge strane, sugeriše na to da se vreme samo ne rastače, već i da postaje trulo. Vreme, ta poslednja od koordinata koja pada pod šok modernosti, je napadnuta, i bez toga više nemamo uporišta. Slika je freska gubitka svih izvesnosti.
U prvoj polovini dvadesetog veka nije samo prvi svetski rat uništavao stabilnost: imamo revolucionarne teorije Frojda i Ajnštajna, koje su naučno legitimisale relativnost obe percepcije. Umetnost izražava podudarnost ovih nesigurnosti kroz avangardu, i sve zajedno dovode u pitanje svaki oblik klasicizma.
Postojanost sećanja uskoro će postati manifest nadrealizma i univerzalni simbol relativnosti: relativnost vremena i ljudskog stanja. To je bila i slika koja je donela popularnost Salvadoru Daliju, u najvećoj meri zahvaljujući Džulijanu Leviju (Julien Levy ), koji je kupio pozorište sledeće godine i sliku izložio u svojoj galeriji u Njujorku. Kada je 1934. Levi predložio izložbu posvećenu Daliju, specijalno je organizovana izložba „Dali Ball“ u čast umetnika. Dali se pojavio noseći staklenu kutiju na grudima koja je zapravo predstavljala grudnjak. Bes koji je izazvao bio je toliko velik da je kasnije morao da se izvini zbog toga, ali to je već bio trenutak kada je počeo globalni uspeh Salvadora Dalija. I sa njim, njegova slava ludog genija.
O svom ludilu, Dali je nešto kasnije, 1956. godine rekao:
Jedina razlika između mene i ludaka je ta što ja nisam lud.
Link ka originalnom tekstu: The meanings of Salvador Dalí’s Persistence of Memory
Tekst preveo i adaptirao: Miljan Ristić a.k.a eXperiment