Nikola Dojčinović – ČASOVNIČAR

I

Ta mala prostorija bila je njegova radnja. Iako požuteli, zidovi Dobrivojeve sajdžinice, odavali su utisak urednosti, preciznosti i čistoće. On je umeo da sedi do kasno u noć i da, ispod uveličavajućeg stakla, popravlјa razne mehanizme. Često mu se dešavalo i da tu i zaspi. Satovi su bili njegova najveća strast. Uživao je u svim tim sićušnim mehanizmima. Nјihovo sinhronizovano zujanje i zvuk štoperice su ga smirivali. Voleo je svoj posao, pružao mu je zadovolјstvo. Bio je veliki perfekcionista i zalјublјenik u satove. Pošto je ceo život živeo sam, rešio je da u magacin svoje radnje dopremi krevet, kako uopšte ne bi morao da napušta radnju.
Jednog kišnog, jesenjeg jutra, dok je sedeo za svojim radnim stolom i pokušavao da popravi stari mehanizam Longines sata gospodina Bogdanovića, vrata su zaškripala. U radnju je ušao čovek u crnom kaputu, sa crnim šeširom.
– Dobar dan, kako mogu da vam pomognem?, upitao je lјubazno stranca koji mu se obreo u radnji. Nije dobio odgovor. Prilika u kaputu i šeširu se nije pomerala. Dobrivoje je pokušavao da pogleda čoveka u oči i ponovi mu pitanje. Međutim nije uspeo da mu razazna lice. To u njemu izazva blagi osećaj nelagode.
Ponovio je pitanje: – Kako mogu da vam pomognem?
Crna prilika, kao da se trgne na ovo, otrese kaplјice kiše sa kaputa i iz unutrašnjeg džepa izvuče kutiju obloženu crvenim plišom. Unutra je bio stari, moglo bi se reći antikvitet, džepni sat od belog zlata, sa belom podlogom i čudnim brojevima. Sve tri kazalјke zastale su na broju 6. Staklo je bilo razbijeno. Za sve godine svoje časovničarske karijere, Dobrivoje nikada nije video ovakav sat.
– Pretpostavlјam da hoćete da vam zamenim staklo? Čovek u crnom ne odgovori.
– Nisam siguran da imam baš ovakvo, mislim da nikad do sad nisam video ovakav model, sigurno je prava retkost…, nastavlјao je da priča gledajući sat kroz svoj monokl.
Sve u svoje vreme., rekao je čovek u crnom kaputu, tihim, promuklim, gotovo nelјudskim glasom. Dobrivoja prođe neka jeza od same frekvencije glasa tamne prilike. Par trenutaka ostao je zaleđen, kada se opasulјio, radnja je već bila prazna.
Nešto kasnije Dobrivoje je pokušavao da otvori sat koji je dobio od misteriozne mušterije u crnom. „Kakva li je ovo čuka?“, mislio je u sebi. Posle višečasovnog mučenja, nekako je uspeo da otvori kućište. Unutra se nalazio neki jako čudan, njemu sasvim nepoznat mehanizam. U sredini samog mehanizma nalazilo se nešto što je jezivo podsećalo na minijaturno lјudsko srce, pulsiralo je u ritmu kazalјke na satu. „Tik-tak, tik-tak…“ Tinjalo je u ritmu čudnom purpurnom svetlošću. Obavijen raznim žicama i federima, ceo mehanizam odavao je utisak života. Više je podsećao na živi organizam nego na sklop mehaničkih delova, šrafova i opruga. Ne znajući kako da pristupi ovom neviđenom mehanizmu, Dobrivoje uze pincetu i pokuša da izvadi pulsirajući centar. Blјesak! On pada na zemlјu, a pored njega kućište sata, čudnog mehanizma, koje više nije bilo boje belog zlata već sasvim crno. Sat se ponovo sam sklopio, a staklo više nije bilo slomlјeno. Crni sat, crna podloga i crveni brojevi, počinje da otkucava: „Tik-tak, tik-tak…“ Kazalјke su bile prekloplјene na 6 časova. Sat otkucava, tik-tak, tik-tak…
Dobrivoje se budi, ali nije u svojoj radnji. Oseća bol u predelu slepoočnice. Ustaje trlјajući oči, dezorjentisan je. Probudio se u šumi. Mrak je. Mesečina osvetlјava maglu, koja se  spustila među drveće i kao neki gust tepih od testa zavezala celu šumu. Negde u dalјini čuje se krckanje grančica. Dobrivoje se pridigne i brzo sakrije iza obližnjeg drveta. Igrajuća svetlost baklјe dopirala je iz daleka i polako se približavala. Cela ova šuma u njemu je izazivala čudan osećaj nostalgije i straha. Kako se svetlost približavala, srce mu je sve jače tuklo. Ubrzo je mogao da razazna četu vojnika kako vodi vezane zaroblјenike.
– Halt!, reče oficir u crnom kožnom kaputu, – Hier ist die platz, fangen sie ann.|
Kako je čuo nemački jezik, utroba mu se okrene i krv se sledi u žilama. Samo je zamrznut gledao s užasom, očekujući neizbežno.
Grupa vojnika držala je na nišanu zaroblјenike. Bilo ih je tridesetak i svako je imao vezanu žutu traku oko nadlaktice. Uglavnom su to bili stariji lјudi, bilo je i par žena, jedan mladić i jedna devojka. Mladiću nije bilo više od sedamnaest godina, devojka je bila nešto mlađa. Svi zaroblјenici imali su povez preko očiju. Druga grupa vojnika kopala je ašovima i lopatama rupu, ogromnu rupu, rupu za trideset lјudi. Devojka nasloni glavu na mladićevo rame i on je nežno polјubi u kosu.
– Sve će biti u redu, uskoro ćemo biti slobodni.
Devojka zaroni glavom u mladićevo rame i poče glasno da jeca. Kako je to video, jedan vojnik se približi i kundakom puške udari mladića u slepoočnicu. Devojka vrisnu. Niz mladićevo čelo posle tupog udarca poče da curi tanak mlaz krvi, bojeći u crveno beli povez koji je imao preko očiju.
Dobrivoje je nemo posmatrao, srce mu je ubrzano radilo, a u grlu je imao gorku knedlu koja ga je sprečavala da diše normalno. Užasnut je gledao kako vojnici završavaju kopanje rupe i u nju dodaju živi kreč. Nakon toga, postrojili su zaroblјenike ispred. Nije mogao da gleda, okrenuo je glavu na drugu stranu. Počeo je rafal. Mitralјez je vrištao. Dobrivoje nije mogao više da izdrži. Glas iz grudi izlazio je kroz njegova usta u vidu vriska i plača. Vlažnim očima trčao je prema njima, rafal je bivao sve jači i jači. Činilo se da ga niko ne čuje, suze su mu tekle niz obraze a grlo mu je gorelo.
– Prestanite! Pogrešio sam, nisu oni, nisu oni!, vikao je.
U tom trenutku vojnik sa mitralјezom se okrete i poče da puca na njega. Blјesak! Osećaj da gubi tlo pod nogama. Vrišti, dok mu suze teku niz lice, vrišti bez glasa. Odjednom, osvrće se oko sebe, vidi satove, vidi radni sto, on je u svom krevetu. Čelo mu obliva hladan znoj.

II

Ponovo sitan mehanizam ispod uveličavajućeg stakla. Mali zupčanici savršeno su upadali jedan u drugi. Samo jedan sitan, nerđajući šraf držao je sve na okupu. Kucanje sata, kao kucanje srca. Dobrivoje je minijaturnom pincetom pokušavao da namakne maticu preko šrafa, međutim nije mu uspevalo. Već treći put matica se gubila u sićušnoj tami između bakarnih zupčanika. On bi je magnetnim šrafcigerom izvlačio i iznova pokušavao. Mehanička kukavica iz zidnog sata izašla je da najavi deset časova prepodne, cvrkutanje je prestalo. Okrenuo se prema malom rešou, kafa je počela da kipi. Iako je hitro ustao, nije uspeo to da spreči, kafa je iskipela po celom rešou. U džezvi je, na svu sreću, ostalo malo. Sipao je ostatak u šolјicu a džezvu odložio na ugašenu ringlu. Spustio je glavu naslonivši ruke na rešo, čulo se kratkotrajno šištanje. Svaka njegova suza padala je na ringlu i kratko zašištala isparavajući pri dodiru. Nјegovo izborano lice bilo je zgrčeno. „Nisu oni, nisu oni!“, te reči su mu odzvanjale u glavi. To je bio samo san, ne može im pomoći, ne sada. Gospodin Bogdanović ušao je u radnju, metalna zvonca na vratima oglasila su se pri njegovom ulasku.
– Dobar dan, dobri moj Dobrivoje., srdačno je rekao gospodin Bogdanović, blago se naklonivši. Bio je to stariji gospodin vitkog stasa, odeven u elegantno sivo odelo. Lice mu je bilo izborano, ali iz njegovih prozirno plavih očiju izbijala je mladost. I dalјe je imao tu iskru u očima koja je u kombinaciji sa belim, perfektno štucovanim, brkovima odavala utisak znatno mlađeg čoveka.
– Svratio sam kao što si mi rekao. Da li je gotova ona moja šklopocija?
Dobrivoje se iznenađeno okrenuo i za trenutak pomalo odsutno zaćutao.
– Daleko je to od šklopocije, to je stara čuka, starog kova, ali izdržlјiva, kao i ti, Milane., odgovorio je Dobrivoje povrativši tok misli. Gospodin Bogdanović se nasmeja.
– I je li gotov?
– Nisam još stigao da ga pogledam, stvarno mi je žao, ali navrati kroz tri dana, cenim da će do tad sve da bude gotovo.
– Eto mene za tri dana, nemoj da žuriš. Doviđenja, Dobrivoje.
– Doviđenja.
Gospodin Bogdanović se lјubazno naklonio i izašao iz radnje.
Stari Longines sat gospodina Bogdanovića već je bio izgubio sjaj. Bio je to ručni sat od nerđajućeg čelika, svetloplava podloga pokazivala je, pored tačnog vremena za 3 vremenske zone, i mesečeve mene. Sat je pokazivao da će mesec te noći biti mlad u obliku srpa. Trebalo je sat rasklopiti na delove, zatim te delove potopiti u specijalnu tečnost, onda ih osušiti ispod lampe, sastaviti ponovo i pokrenuti samonavijajući mehanizam. Sve te sitne rutine, koje je Dobrivoje obavlјao prilikom popravke bilo kog sata, činile su da postepeno zaboravi san, da zaboravi sećanje. Kad-kad ono bi se vratilo izazivajući u njemu nelagodnost i mučninu. Osećaj krivice u njemu je tinjao poput skoro sagorele sveće čiji je plamen polako umirao, bivajući na trenutke jači, sve dok nije potpuno iščezao.

III

Časovničar Dobrivoje Pantić nije bio od onih lјudi koji su provodili puno vremena napolјu. Štaviše, svoju radnjicu tj. dom napuštao je veoma retko. Uglavnom je to bilo kada je išao do apoteke da kupi lekove za srce koji su mu bili prepisani, ili kada bi išao do obližnje pijace po namirnice. Nekad se činilo da uživa u svojoj samoći. Ipak ovog hladnog, oktobarskog jutra šetao je Kalemegdanom. U parku nije bilo lјudi, što je i normalno, s obzirom da je pola šest ujutru. Čudna boja svetlosti svitanja, delovala je smirujuće na njegove nerve. Tišina je bila predivna, tek ponekad začulo bi se graktanje gavrana. Nije mu smetalo, voleo je ptice. Išao je polako, sitnim koracima, noseći stari, na jednom mestu pocepani kišobran. Iako je kiša skoro bila prestala, kišobran je i dalјe bio otvoren iznad njegove glave. Bio je odeven u sivi kišni mantil, vunene pantalone i duboke crne čizme, dok je na glavi imao pomalo otrcani crni šešir. U drugoj ruci držao je torbu, nalik na doktorsku. Približio se klupi ispod jednog kestena i spustio torbu na klupu. Iz nje je izvukao maleni peškir kojim je prebrisao celu klupu, otklanjajući sa klupe i poslednje tragove kiše kako bi mogao da sedne. Vratio je peškir unutra. Nakon što je seo izvukao je i hleb i par kifli. Lomio je sitne parčiće i bacao ispred sebe, dok mu je pogled lutao. Sasvim automatizovana radnja. Golubovi su se polako skuplјali ispred i užurbano klјucali mrvice hleba. Sedeo je tako neko vreme. Nije ni primetio da pored njega sedi crna prilika, sa crnim šeširom, u crnom kaputu. Perifernim vidom spazio je stranca. Nije smeo da se okrene. Stranac je progovorio, onim istim nelјudskim glasom.
– Nemaš još mnogo vremena.
Dobrivoje je uplašeno, bez okretanja, odgovarao: – Ko si ti, šta hoćeš?
– Mislim da već znaš odgovor na to pitanje.
Paralisan od straha, više nije mogao da govori, samo je skamenjen sedeo, gledao u jednu tačku. Kada je skupio hrabrost da se okrene, tamne prilike više nije bilo. Ni sam ne zna koliko je dugo nakon ovog čudnog susreta sedeo tu. Golubovi su i dalјe klјucali mrvice.

IV

Nekoliko dana kasnije, Dobrivoje je stajao ispred ulaza na jevrejsko groblјe. Nikada nije dolazio ovde. Posle svega, sam dolazak ovde činio mu se licemernim. U njemu je gorelo, morao je da dođe, morao je da vidi. Iskuplјenje, da li uopšte može da dobije iskuplјenje? Dan je i dalјe bio tmuran. Rominjanje kiše doprinelo je da grad ponovo bude prazan. On je ušao na groblјe i stazom išao između spomenika. Prvi put je tu, ne zna ni gde bi trebao da gleda. Odjednom ugleda mauzolej ispred kojeg se nalazila klupa. Na vrhu mauzoleja bila je Davidova zvezda, gavran je stajao na samom vrhu zvezde, treptao je i graktao. Zamišlјen, on nastavi do klupe i vide imena. Magdalena i Jovan Dabović. Sede ispred na kamenu klupu postavlјenu pored. Niz njegovo lice potekoše suze. Po prvi put nakon 50 godina, tu je, vidi njihova imena, Davidovu zvezdu, njihove godine. Seća se. Voleo je. Ni ne zna zašto je to uradio. Jedino što zna je da posle pola veka, on stoji tu ispred, moli za oproštaj. Zgrčenih usana mrmlјa sebi u bradu. Sati prolaze, on ustaje i konačno odlazi. Turobno se kreće između nadgrobnih spomenika, i dalјe zgrčenog lica, odlazi u park preko puta. Čudan osećaj u njemu, olakšanje, sećanje, bol. Sve deluje tako živopisno, tako sveže u njegovoj glavi, kao da se juče dogodilo. Rana koja je odavno bila zacelјena, ali koja je pulsirala i gnojila, trujući dušu čoveka samoprezirom i kajanjem, konačno je bila otvorena. Bolelo je, ali bol je prijala. To je bila bol koja oslobađa. Sa grimasom na licu i bolom u grudima Dobrivoje je napustio groblјe, seo na klupicu u obližnji park i posmatrao ulaz. U jednom trenutku video je stariju gospođu kako izlazi iz taksija, nosila je cveće u svom cegeru i išla prema onom istom mauzoleju ispred koga je on do pre samo nekoliko minuta tražio oproštaj. Zastala je na trenutak i okrenula se gledajući pravo u njega. Jedna strana njenog lica bila je izbrazdana ožilјcima. „Te oči, gde li sam video te oči?“, mislio je Dobrivoje. Te svetlozelene oči nisu bile oči starije žene. To su bile oči devojke, devojke od šesnaest godina. To su bile oči za koje je mislio da ih nikada više neće videti. Te oči gledale su pravo u njega, blago, sa odobravanjem, te oči su praštale. Nije mogao da prihvati prizor. Starija gospođa stavlјala je cveće na grob. U tom trenutku bol u Dobrivojevim grudima postade neizdrživa. On poče da pretura po unutrašnjim džepovima tražeći bočicu sa nitroglicerinom. Međutim umesto te bočice naiđe na Longines sat gospodina Bogdanovića, sat je prelepo kucao, savršen takt mehanizma učini da mu bol u grudima nestane. Prelep mehanizam.
– Vidim da si popravio moj sat., reče gospodin Bogdanović. Dobrivoje se okrete, pored njega na klupi je sedeo on, odeven u belo laneno odelo. Nјegove prozirno plave oči delovale su smirujuće. – Mogu li da ga dobijem nazad?
Dobrivoje mu pruži sat. Gospodin namesti sat na svoj ručni zglob, zatim okrete krunicu par puta.
– Nažalost, Dobrivoje, nemamo više vremena. Da li bi bio lјubazan da kreneš sa mnom? Dobrivoje ustade sa klupice i njih dvojica se u smiraj dana uputiše prema zalasku sunca.

Nikola Dojčinović, rođen 27.06.1990. u Negotinu. U Zaječaru je živeo do 1998. kada se ponovo vratio u Negotin gde je završio osnovnu i srednju školu. Od 2009. godine živeo je u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Živi i radi u Negotinu i priče piše pretežno noću.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com