Da li se plašite za našu decu?

Živim u Negotinu. Gradiću na istoku Srbije. Svakog radnog dana putujem 60 kilometara do Kladova radi odlaska na posao. Osam sati kasnije putujem 60 kilometara u suprotnom pravcu radi povratka kući. Neminovno na tom putu moram proći kroz nekoliko sela. U jednom selu postavljeno je ograničenje brzine na 30 kilometara na sat sa upozorenjem „Pazi deca”. Pored nekoliko jasno uočljivih saobraćajnih znakova, na putu su postavljeni ležeći policajci baš zbog smanjenja brzine. Jedno vreme bio je postavljen i merač brzine. Sve bi to bilo u redu da nije u pitanju jedna čudna situacija. Za sve vreme mog dugogodišnjeg putovanja nikad nisam video niti jedno jedino dete. Makar da se igra, vozi biciklu, ide do prodavnice ili bilo šta drugo. Selo čini preko 300 domaćinstva ali veliki broj kuća je prazan. Uglavnom su ljudi otišli u potragu za boljim životom u inostranstvo. U selu su uglavnom ostali starci da čuvaju svoje kuće i čekaju svoj red da dođu bogu na istinu. Dece gotovo i da nema. Put prolazi kroz centar sela pa je samim tim ograničenje i podrazumevano ali nekako mi samo to upozorenje „Pazi deca” deluje zlokobno i ironično jer svi mi koji putujemo tim putem dobro znamo da u tom selu gotovo i da nema dece. Možda je taj saobraćajni znak bio merodavan stanju stvari koje je vladalo pre jedno tridesetak godina kada je selo i živelo i bilo puno ljudi. Danas, na žalost, to nije tako. Međutim, to selo i ‘nije u tako lošoj situaciji’ imajući u vidu situaciju u ostalim selima baš iz razloga što se nalazi na regionalnom putu između Kladova i Negotina pa ljudi ipak kroz njega prolaze i cirkulišu. Sela udaljena od regionalnog puta i samih gradića su još u goroj situaciji. Ona su bukvalno izumrla. Sela sa po nekoliko stotina kuća svela su se na svega 20-30 stanovnika. U nekim selima nema ih ni toliko. I sve su to starci u ozbiljnim godina. Na pragu smrti. O deci i omladini ne vredi pričati. Nema ih u selu. Tuga i jad. Poraz za sve nas!

Međutim, i gradić u kojem živim suočen je sa tim problemom. Sve je manje dece. Sve je manje mladih u gradu. Mnogo je ljudi otišlo iz našeg gradića. Što u veće gradove, što u inostranstvo. Shvatili su da u malom gradu na istoku Srbije, bogu iza nogu, i nemaju neke perspektive. Zato su i otišli. Zato mladost i dalje odlazi. U našem gradiću sve je manje mladih ali zato je procentualno sve više starih. Srbija je po proseku starosti jedna od najstarijih država u Evropi. Po podacima SANU-a taj prosek iznosi 42,7 godina. Mislim da je kod nas situacija još kritičnija po pitanju prosečne starosti. Ovo su činjenice koje se ne mogu poreći. Svi smo mi sa time suočeni i dobro vidimo i shvatamo da vlada denalitet ne samo na lokalnom nivou već i na nivou čitave države, da se stopa mortaliteta stalno povećava, da je migracija stanovništa masovna. Shodno tome, svakim danom sve više postajemo zemlja staraca. Ljudi konstantno umiru. Proždire nas rak koji nam je posejan te proklete 1999. godine Nato avionima. Deca se ne rađaju. Sve je manje brakova. Sve je više brakova bez dece. Sve je više nerotkinja i jalovih muškaraca. Da li nam se to satire seme? Da li to mi umiremo kao narod?

Ne želim da odgovaram na ova pitanja ali se plašim. Plašim se. Ne za sebe. Plašim se za našu decu! A Vi da li se i Vi plašite?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com