Stevan Stančević – VOTKA

Teško je disala. Oči joj tražiše tračak nade u prostoriji sa samo jednim vratima i par komada starog nameštaja. Vrata. Vrata su spas – ponavljala je sebi dok joj je hladna cev kolta milovala vrhove usana.
Znala je da će brzo zaspati bude li načinila jedan nagli pokret, a opet je histerična tinejdžerka u njoj to tako želela. Činilo joj se da sve oko nje, pa i ona, izgledaju prosečno u ovom trenu, nije tu bilo ničeg spektakularnog. Osim vrata.
Od milijardu misli koje joj prolaziše kroz glavu, ni jedna nije bila vezana za ljubav, porodicu, osobu. Isparenja votke koju je pila neposredno pre poljupca sa hladnim prijateljem, opustiše je dovoljno da se ponaša kao glavni lik crtanog filma. Pre samo par minuta, ili to već behu godine, planirala je kako će da sredi svoj život. Tada je paperjasti vetar i dim cigarete nisu upozorili da može doći do ovoga, u toplini njenog doma.
Vrata. Vrata.
Kako se cev podlo pribijala uz vrhove ispucalih usana, vrata su se jasnije pretvarala u neočekivanu silu koja se pojavljuje iznenada i rešava stvar. Kroz njih je morao neko da prođe. Ne. Samo kada bi ih otvorio povetarac, čak i time bi bila zadovoljna. To bi joj dalo još nekoliko minuta.
Ali nije bilo vremena za prazna maštarenja. Zvuk repetiranja joj odzvoni u glavi kao praskavi glas žene na razglasu sa železničke stanice. Voz ovaj put neće kasniti. Instinktivno je zaplakala iako je znala da to neće ništa promeniti.Pištolj se pomeri sa strane i opali. Vitrina kao da je jedva čekala takav ishod, te se teatralno oprostila od istrošenih vratanaca.A ona je dobila šansu.Možda je neko čuo užasni prasak pa sada grabi ka njenim vratima. Možda postoji taj prokleti princ na belom konju, možda nisu svi stoka. Sad bi joj dobro došla jedna votka. Dupla.Tok misli joj prekide još jedan prasak, pa još jedan. Nikada joj se nije sviđala ta vitrina, pa, iako su ovo bili pucnji upozorenja, sasvim je zadovoljna šta je iz njih izašlo. Cev poprimi prijatan miris baruta koji je zapahnu kada se ponovo poljubiše, po ko zna koji put. Činilo joj se da vekovi prolaze i pitala se kada će najzad nešto da se desi. Tada začu korake na stepenicama. Zažmurila je kako bi bolje oslušnula spasonosni zvuk, suze joj skliznuše niz obraze, a u stomaku oseti stezanje poput onog kada se prvi put zaljubila. Zvuk koraka beše sve bliži, a njena želja da se vrata otvore uz prasak neizdrživa. On je mogao da izgleda kao mesar koji je upravo završio noćnu smenu, nije je bilo briga. Koraci se potpuno približiše vratima i ona pusti još dve suze, ali onda počeše da se udaljavaju. Zvuk beše sve slabiji i ona isputi očajnički krik daveći se u suzama. Gotovo je.Nikom nije stalo. Nema smisla više živeti i sada će rado dočekati ono što izađe iz hladne cevi.No, opet se začuše koraci i vrata se otvoriše uz prasak, a kroz njih prođe najlepši čovek koga je ikada videla, sa nečim u ruci što je ličilo na pištolj. Prvo je nišanio po sobi, a potom je raskolačio oči u strahu i spustio svoju napravu. Njoj se činilo da će da svane i da će u njegovim očima videti iskrenu, pravu ljubav, da će se najzad desiti ono što je oduvek priželjkivala. Čekala je još nekoliko sekundi, ali tu i dalje ne beše ničega sem straha. Još nekoliko sekundi – i dalje ništa. To nije on.
To nije on. Proklet bio.
Usne joj poprimiše drugačiji oblik, razočaran. Ona skloni cev kolta sa svojih usana, uperi je u spasitelja i hladnim pokretom povuče obarač. Čovek se zatetura i kriknu, ali ne pade. Ona opali još jednom, pa još jednom. Izraz lica joj beše hladniji sa svakim hicem. Spasitelj je sada bio na leđima, a ona ustade, priđe mu i nadvi se nad njim koji se gušio. Ispalila je još dva hica, izgovorila: „Kasno si došao“, a onda je sebi nasula duplu votku. 

silvija-bogic

Slika: Silvija Bogić – Bez naslova

Priča objavljena u Buktinji broj 49

Stevan Stančević, vrlo je oštar kritičar svojih radova. Voli da luta po svojim svetovima mašte i morbidluka i da iz njih izvlači ono što mu treba. Po struci je IT inženjer i glumac-amater. Veliki je ljubitelj gitarske muzike i osećaja pobede u bilo kom smislu. San je mu je da ostavi nešto istorijsko iza sebe.

Silvija Bogić, rođena 1989. godine u Negotinu. Godine 2008. završila je srednju Umetničku školu u Nišu, a 2015. diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Anđelke Bojović, na smeru slikarstvo. Učesnica je brojnih grupnih izložbi.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com