Zašto je svako od nas, manje-više, lažov?

Prepričavanje uvek poprimi vid spletkarenja. Čak i kad istinski želimo da u sećanju obnovimo neki doživljaj, tačno onako kako je bilo, upadnemo u zamku najgore vrste – spletkarenja sa sopstvenom dušom. Zahtev za »potpunom iskrenošću« završi se nehotičnim domunđavanjem sa sobom; uliznički oduzimamo, dodajemo, prekrajamo, laskajući i kad, navodno, sebe u sebi najviše opanjkavamo.

Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj; ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlom (a svaki trenutak je već prošlost, prokletstvo vremena je upravo u tome što retko uspevamo da uhvatimo i proživimo trenutak, neponovljivost i punoću sadašnjosti, bez tereta prošlosti i neizvesnosti budućnosti), dakle, govor o bilo čemu, treba uzeti sasim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj taštini i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitki cafe creme, u koju umesto šećera, sipamo gomilu spletki.

Citat iz romana »Spletkarenje sa sopstvenom dušom« Marije Jovanović

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com