Alter ego

Alter-Ego-ArtworkObjavio sam svoju prvu knjigu pod nazivom ,,UVERTIRA” i sve je krenulo svojim  tokom. Mada znatno neprimećena, sem u okviru grada u kome sam živeo, knjiga je ipak poslužila svojoj svrsi – skrenula je pažnju baš zbog naslova koji je zapravo nagoveštavao da je ona samo početak, uvod u nešto mnogo opširnije, veće i obimnije. Mnogi su knjigu ,,Uvertira” protumačili samo kao zahuktavanje, pripremu i zagrevanje, kao najavu mojih drugih dela mnogo boljih i književno kvalitetnijih. I kako je vreme polako prolazilo neke od književnih kritičara je zaintrigirao naslov tako da su pročitali moj prvenac, ali  i oni su bili istog mišljenja kao i ostali čitaoci laici – da prave stvari tek slede. Zbog toga nije bilo nikakvo čudo što su me mnogi kako kritičari i pisci, tako i  svi ostali koji su pročitali moju knjigu povremeno upitavali : ,,Kad će nova knjiga?”

Mene je to pitanje proganjalo pošto je prošlo podosta vremena od objavljivanja moje prve knjige a ja sam i dalje stagnirao. Priče nisu nastajale. Nisam imao inspiraciju iako sam se trudio da stvaram. Iako sam čitao mnogo intezivnije nego ranije, iako sam želeo da pišem mnogo više nego ikada pre, to mi nikako nije polazilo za rukom. Napisao sam nekoliko kraćih priča gonjen očajom kojim su bile ispunjene i moje tvorevine. Naslov prve knjige me je pritiskao, okovao, proganjao, sputavao, predstavljao breme koje sam svakim danom sve teže podnosio. Postao sam rob sopstvenog naslova zbog misli da neću ispuniti očekivanja koja se od mene očekuju u narednim knjigama. Ta pomisao me je razarala i uništavala. Ja sam patio i utehu tražio u porocima. Svakim danom bio sam sve nesrećniji zbog pomisli da sam kao pisac nestao, da sam se izgubio još na samom početku, da će moja knjiga,  zaturena negde u biblioteci i prikrivena ko zna kolikim slojem prašine, tu i biti zaboravljena na ko zna kojoj polici, gde će i ,,umreti” pre smrti njenog tvorca. Zbog toga sam bio  sve  nesrećaniji i zlovoljniji kako su dani odmicali.

Jedina uteha u svemu tome, ako izostavim hrpu flaša koje sam ispraznio, bila su  moja bezbrižna dečica koja ništa nisu razumela i moja predivna ženica koja je pored svega imala razumevanja za moje sve nervoznije ponašanje zbog gubitka inspiracije. Najviše od svega tešile su me rečenice koje mi je ona često izgovarala kada bi očaj nastupio ,,Ne brini ništa, to mora tako da bude, jedno vreme moraćeš da stagniraš, da miruješ. To ti je potrebno za akumulaciju potrebnih informacija i znanja. Videćeš sve će se desiti preko noći, i ti ćeš imati novu i bolju knjigu od prethodne. Zato ne brini, to mora biti tako”.

Vreme je prolazilo, leteli su dani, nedelje.  Ja sam tek nakon nekoliko meseci stagniranja  uvideo da je moja supruga bila u pravu. Nastale su i moje prve priče kojima sam bio zadovoljan. Samo u svoj toj euforiji koju sam  doživljavao zbog povratka inspiracije, bilo je nešto vrlo čudno – uopšte se nisam sećao trenutka  kada sam  napisao pomenute storije. Priče su nicale a ja se uopšte nisam mogao setiti njihovog nastanka.

 Pošto sam za njihovo pisanje koristio računar, nije predstavljalo nikakvu smetnju da se otkrije period njihovog postanka jer pored svake priče koja je bila otkucana  stajao je datum i vreme kada je to urađeno. Želeći da razrešim misteriju njihovog nastanka, uključio sam kompjuter u nameri da vidim datum i vreme kada su priče nastale. Međutim, zaprepastio sam se otkrivenim saznanjem  da su sve one nastale u kasnim jutarnjim satima kada sam ja  uglavnom spavao kao top. Nisam znao o čemu se radi. Priče su bile tu, ali kao da nisu bile moje. Iako me je brinula tematska i šutinska različitost od mojih priča iz prve knjige, više me je brinula nemogućnost da se setim njihovog nastanka.

Priče su se polako nagomilavale, svaka naredna bivala je bolja od prethodne a ja ipak nisam bio srećan i zadovoljan zbog toga, možda zato što se nisam sećao tog hipnotičko-transcedentnog osećaja doživljenog prilikom njihovog stvaranja, osećaja koji me je terao da pišem jer to ništa nije moglo da zameni.  Taj doživljaj, kada prsti sami krenu da pritiskaju tastaturu, toliko brzo da um koji im i izdaje te komande, usled te brzine,  ne može registrovati šta oni zapravo  „govore” pritiskajući tipke sa slovima, ne može ništa da zameni i nadoknadi. A sam osvrt, posle nekoliko minuta kucanja,  na ekran radi uvida šta je zapravo napisano,  u vama izazovu zaprepašćenje, oduševljenje i iziskuju da sami sebi postavite pitanje: ,,O, Bože da li sam to ja napisao?” Taj osećaj mi je nedostajao. Pisanje bez njega nije imalo smisla. Kao seks bez ljubavi, kao seks bez orgazma – čista rutina bez onog bitnog i onog vrhunskog, rutina koja vremenom postane dosadna. Kao kada slepcu oduzmete sluh i čulo dodira, a gluvom vid i govor, takvo je pisanje bez tog osećaja. Što je najgore u svemu tome, ja se ni te rutine nisam sećao, tako da nisam više ni želeo da uključim  kompjuter ujutru kada ustanem jer sama pomisao da ću ponovo u folderu ,,My document” pronaći neku novu priču koja će me šokirati i maksimalno iznenaditi, a da se ja pritom ne sećam njenog nastajanja, izazvla je u meni osećaj paranoje i straha, sve dok nisam ,,odgonetnuo” o čemu se zapravo radi.

Objasniću vam kako sam došao do otkrovenja vezanog za nastanak mojih priča : baš zbog te nemogućnosti da saznam šta mi se dešava, počeo  sam da proučavam  paranormalne pojave, psihologiju čoveka, tumačenje snova, psihijatriju, moć svesnog i podsvesnog, jer morao sam negde pronaći odgovore na postavljeno pitanje – šta mi se to dešava. Jedno vreme sam bio opsednut mišlju da ja zapravo patim od amnezije, odnosno da u glavi imam crne rupe i da to izaziva kod mene zaborav i nesećanje. Međutim, nakon hrpe pročitanih knjiga došao sam do drugačijeg zaključka: moj  Aleter ego se konačno probudio i počeo da deluje  kada bih ja otišao da spavam. Kao mister Hajd, izranjao je iz mene i noću živeo svoj život, koga nisam bio svestan,  samo što je moje drugo Ja bilo usmereno ka stvaranju a ne ka destrukciji. Bilo mi je drago što sam konačno pronašao odgovor koji me je toliko mučio, proganjao i činio nesrećnim, ali ipak nedostajao mi je taj osećaj ekstaze koji se doživljava  u zanosu pisanja. Jedinu utehu je činilo iznenađenje i zaprepašćenje koje sam doživljavao čitajući novonastale priče jer moj Alter ego je bio neverovatan. Kakve je sve samo ideje prenosio na papir. Divio sam se takvom umu i nisam mogao da verujem koliko ne poznajem  sebe. Mrvica genijalnosti koju sam  iz priča pridodavao njenom tvorcu, plašila me je jer nikako sebi nisam mogao prepisati takvu osobinu. Njegov stil pisanja bio je znatno bolji od mog nekadašnjeg, smisao za dramatiku, formiranje zapleta i raspleta delovalo je kao  delo nekog  iskusnog pisca, tako da sam se zabrinuo pitajući se da li je to stvarno moj  Alter ego kada postoji tolika razlika između mene i njega kao ličnosti, ili sam zapravo bio zaposednut nekom drugom ličnošću. Bez obzira o kojoj se soluciji radilo, jer to mi više uopšte nije bilo bitno,  svako jutro sam ustajao sa sve više znatiželje i radoznalosti baš da bih video šta je moje drugo Ja uradilo prethodne noći.

Vreme je odmicalo, priče su punile memoriju mog računara i konačno ja sam imao materijal za drugu knjigu. 

.

II

 .

Objavljena je moja druga knjiga pod nazivom ,,ALTER EGO” i mislim da sam samo ja znao zašto se zvala tako.  Čak ni svojoj supruzi nisam rekao da svoje telo ne delim samo sa njom.

Knjiga je bila odlično prihvaćena, doživela je publicitet kakav nisam očekivao. Odštampana su i dva dopunjena izdanja. Ja sam čak i dobro profitirao. Bio sam prihvaćen kao veliki književnik i sve to zahvaljujući svojem drugom Ja.

 . 

III

 .

Prošlo je neko vreme, buka i gužve oko knjge su se splasnule. Ja sam i dalje u tajnosti  ,,šurovao” sa svojim ,,drugim Ja”, ali ovog puta sam mu priredio malu klopku. Priče su  dalje nastajale na isti način, a meni je  osećaj doživljen prilikom pisanja sve više nedostajao, tako da slavu koju sam uživao, nisam uživao potpuno. Osećao sam se kao da sam nešto ukrao, kao da sam uspeo uz pomoć nečega što nije moje, zato sam i kupio mini kameru, od novca koji sam zaradio od knjige. Instalirao sam je u svoju radnu sobu i tako je podesio da počne da snima moj radni sto, na kome se nalazio računar, u trenutku kada bi neko ušao  u sobu. Želeo sam da snimim sebe, da otkrijem sa kakvim elanom pišem, a ujedno i da otklonim osećaj krivice.

Klopka je bila postavljena, a ja sam čekao u zasedi.

Prošlo je nekoliko dana od postavljanje zamke, moj Alter ego nije delovao. Postao sam nervozan i uplašen činjenicom da ga tim gestom nisam uplašio. Ali napokon kamera je odradila svoj posao i snimila stvaraoca mojih priča, moj Alter ego je konačno dolijao.

Uključio sam kompjuter, prebacio snimak iz kamere u komp i pritisnuo  ,,play” . Slika se pojavila na ekranu. Ja sam se šokirao. Nisam mogao da verujem svojim očima. Osećao sam se kao da me je neko udario maljem u glavu, tako snažno, da me je iz momenta prikucao na pod. Izgubio sam dah od zaprepašćenja. Osećao sam se izdanim, glupim, smešnim. Nisam mogao da verujem kako sam tu soluciju mogao da ispustim iz vida.

Na ekranu se jasno videlo : za mojim radnim stolom, na kome se nalazio računar, sedela je moja supruga i kucala neku novu priču.

Priča objavljena u knjizi »DemoNkratija« 2004. godine

8 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com