Država drži dah by Jelena

Tekst za konkurs eXperiment

Jelena Perišić

@

http://fragmentijp.blogspot.com/

http://twitter.com/#!/Now_Wave

.

Država drži dah

.

Država drži dah. Lutka od plastike, lakrdija u glasu u kombinaciji sa potpunom lakrdijom fasade, sa uvećavajućim efektima za veličinu svega, samo ne sive mase, dospeva na viši stepenik, naročitim povlačenjem niti od strane javnotajnih entiteta sa još viših stepenika, čije niti povlače entiteti sa još viših stepenika, i tako nagore, i nagore, u nedogled, dok se vidljivost i svaka nagoveštaj vidljivosti ne izgubi potpuno, i vidljivost stepenika, i vidljivost entiteta, vidljivost niti, i ruke, ruke koja vuče, glave, koja pomišlja, promišlja, domišlja i misli, misli za sve, da bi što manje mislili oni, jer smanjivanje misaonih procesa rezultira suženjem misli, suženje misli rezultira suženjem želja, suženje želja rezultira suženjem delanja, a suženje delanja rezultira potpunim ili gotovo potpunim odstranjivanjem svih elemenata koji čine ’’ja’’, udaljavajući na taj način čitavo ustrojstvo i čitava svoja vlasništva od potencijalnih opasnosti koje nosi ’’ja’’, ne jedno ’’ja’’, već svačije ’’ja’’, svako ’’ja’’, i koliko god se ono činilo malim, nevidljivim, ravnim, očišćenim od sopstvenih karakteristika, uvek postoji barem neki promil potencijalne opasnosti koje ono nosi, stoga se procesi sužavanja i čišćenja nastavljaju, i nastavljaju, odvijaju u nedogled, to je oganj kod kojeg večito stražari neko, ko ga hrani, i hranioci se samo smenjuju na dužnosti, po smenama, da bi se sužavanje i čišćenje nesmetano nastavljalo i nastavljalo.

I tako, ta lutka, sačinjena od kombinacija svih mogućih tipova lakrdije, dospevši na onaj viši stepenik, odjednom sa svim dodatnim novostečenim slobodama, uključujući i privid važnosti sopstvenog glasa i sopstvenog mozga, stiče i pravo izbora, i treba da odluči na čiju će stranu. Čekajući da odluka padne, odluka važnija od užasa padanja mostova, kidanja veza među raznim ’’ja’’ – država drži dah, ili makar stvara privid držanja daha, kako bi svako pojedinačno ’’ja’’ učinilo isto, i time samo doprinosilo beskonačnom nastavljanju gorepomenutih procesa čišćenja i sužavanja.

Držanje daha ili privid držanja daha. Šalterski poslovi i šalterski službenici, lica koja vire iz tih kletih šupljina zabrađenih staklom, akutna sporost obavljanja posla koja prelazi u hroničnu, u sazvučju sa beskonačnim redovima čekajućih ’’ja’’, beskonačnim raspravama o potrebnim i nepotrebnim slobodama, paradama, šaradama, zastavama, identitetima, popisima, katalozima, rezultiraju povećavanjem stepena odloživosti obavljanja posla do kraja, povećavanjem stepena odloživosti ostvarenja sopstvenog ’’ja’’, povećanje stepena ostanka na sporednoj stazi, stazi za sve. Držimo dah. Država nalaže. Država ne laže. Ne dišimo. Okolišimo. Žele to. Ali ipak, nisu nam obezbedili ono najbitnije, ono osnovno, što omogućuje držanje daha, što potpomaže disanje kad disanja ne sme i ne može da bude.

I tako, ustaješ iz kreveta, boraviš negde van njega, da bi, kad dođe odgovarajuće doba dana, opet u njega legao. U početku, bio si svestan da ti nešto nedostaje, nešto ključno, ali nizovi procesa sužavanja i čišćenja su učinili svoje, i ti si, prosto, iz uma istisnuo svaku ideju o nedostatku, svaku ideju o bilo čemu, ideju o sebi. Postaješ istisnut iz sebe samog. Toliko, da više i ne primećuješ šta činiš, svako veče, pre nego što ležeš u krevet, svako jutro, kad ustaješ iz kreveta, da, seti se: skidaš nešto sa lica, odlažeš ga na noćni stočić, ležeš, i spavaš sa onim što je ispod, ujutru, uzimaš to sa noćnog stočića, lepiš ga na sebe. Nevolja nastaje onog trena kad izgubiš pojam o tome koja je razlika između onoga što nosiš na licu i onoga što se nalazi ispod, ali ti si izgubio pojam o svemu, pa i pojam o nevolji, i najvažnija stavka postaje najnevažnija, utopljena u sveopšti servirani privid, pod velom ključa za opstanak, jednog jedinog. I, na kraju, šta je to, što noću odlažeš sa sebe, danju nanovo privijaš uz sebe? Isto ono što država nije obezbedila kao pomoć disanju pre nego što je nametnula obavezu držanja daha. Ali ne mogu da ti kažem šta je to, makar dok i sama ne ustanem iz kreveta, istisnem dnevnu dozu sredstva za nadanje niotkuda, pa potom i sredstva za lepljenje, da mi čvršće stoji moja Maska.

I čekam i dalje. Svoju bocu. Sa kiseonikom. Ili čime god je napune.

fragmenti

8 Comments

    • Hvala tebi na ovom divnom konkursu! Nikako da sednem kao čovek, da se skoncentrišem i napišem kvalitetan tekst, najzad se skrasih, ne bih prežalila da nisam uspela, a da ne pominjem koliko me raduje što ti se dopada.

      Odličan ti je blog, ostaviću uskoro i par komentara!
      Veliki pozdrav!

    • Uh, da, ima odličnih tekstova – sam je tražio, to su slatke muke! :-D Šalim se, imala sam želju i inspiraciju da napišem to što sam napisala, drago mi je što mi je tekst objavljen na ovom blogu, a najbolji neka pobede.

  1. Odlična završnica konskursa.
    Nisam sigurna da mi je baš ovo trebalo pred leganje u krevet : )))
    ali da si ga rezimirala – jesi! i to mi se veoma dopalo kako si uradila: )

    Exxx-e bojim se da je sad red na tebe: ))) i nek ti je b(l)og u pomoći :) ))

  2. Pingback: 3.11. | eXperiment

  3. Pingback: Konkurs eXperiment – Nagrada « (m)Amarilis Online

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com