Jbt-e gde ja živim #2

Ako bi se kojim slučajem održalo sveCCCko prvenstvo pod nazivom »Čije su komšije najveće budale na svetu« ja bih, velikom verovatnoćom na tom takmičenju, pobedio. U najgorem slučaju ušao bih u finale. Sigurno je bi konkurecija bila velika. Mnogo je budala na ovim našim prostorima. To se mora priznati. Ali moje komšje nisu obične budale. Oni su budale za medalju.

U prethodnom postu imali ste prilike da pročitate o komšijama sa leve strane. Sada je red da pročitate o komšijama sa desne strane. Na našu nesreću komšije sa desna nisu gastarbajteri. To su klasična domaća goveda koja nigde ne idu niti im se šta dešava u životu ukoliko izuzmemo konflikte u koje dolaze sa nama. I  prisutni su svaki dan. 24 sata dnevno. 7 dana u nedelji.  365 dana u godini. Uvek su tu. Ma, teško si ga nama.

Mislim da je najgore što čoveka može da zadesi je da bude u zavadi sa čovekom, odnosno, ljudima koji su ludi. Sa ludacima se nikad ne zna. Nikad ne znaš kako mogu reagovati. Uhvati ih neko njihovo ludilo i eto ti belaja za tili čas. E pa ove moje komšije su lude. U pravom smislu te reči.  I uglavnom je to njihovo bezumlje usmereno na nas, prve komšije. Skontali oni u svojim ludim glavama da smo ih mi, tamo nekad, pre 20-tak, godina nešto gadno zajebali, pa shodno tome deluju. Normalno reč je o međama. O čemu drugo bi bilo reči u sporu, nesuglasicama, obračunima i pretnjama između komšija ako ne o međama i čiji je drvo koje raste na samoj granici imanja. Kada bi u tim njihovim fikcijama i ubraziljama, koje su oni prihvatili kao istinu, bilo iole realnosti i lucidnosti, ne bi bilo nikakvih problema. Mi bismo pokušali da se sa njima dogovorimo i pronađemo rešenje. A nije da nismo. Pokušavali smo već godinama unazad. I ništa. Ne možeš da izađeš na kraj sa ludacima. Godinama smo se sudili, normalno po njihovim tužbama i ta priča je konačno završena. Sudski troškovi pali su na njihov teret s obzirom da su oni tužili a izgubili su spor. To im je mnogo teško palo. To im je bilo sasvim dovoljno da iskreiraju još jednu fikciju u svojoj glavi. Mi smo sa sudom u uskoj sprezi i zajedno radimo protiv njih.

Kako je vreme neminovno teklo, postajali su sve nesnosniji. Ko zna šta se dešavalo i dalje dešava u njihovim glavama. Na kraju sam shvatio da bi njima najviše odgovaralo kada mi ne bi ni postojali, kada nas ne bi ni bilo i kada bi oni mogli i naš plac, našu pokretnu i nepokretnu imovinu da poseduju. To im je izgleda životni san. Da naše bude njihovo. Možda je reč o klasičnoj ljubomori, pakosti, mržnji i zavisti, što živimo boljim i kvalitetnijim životom, što imamo puno prijatelja, što putujemo, zezamo se, provodimo se, što smo mlađi, lepši i uspešniji od njih… ali kad pročitate sledeće redove shvatićete da je reč o jednom ludilu, kojeg se iskreno rečeno, ponekad i pribojavam. Često nisam kod kuće. Radim od jutra do mraka. A deca i žena kod kuće sami. A nekoliko koraka od nas su dva ludaka.

Da krenem sa pričom:

Komšija otišao u prevremenu penziju a u punoj snazi. Otvorio limarsku radnju pa po ceo dan lupa li lupa onaj lim. Valjda zamišlja da lupa nas pa mu mnogo lepo dok radi. Zimi, leti, bez obzira koliko god bilo hladno ili toplo bilo, on uvek u jednom radnom kombinezeonu koji je najverovatnije i ukrao sa posla pri odlasku u penziju. Ma ne izlazi iz njega. Mislim da čak u njemu i spava. Možda se u njemu i kupa svake prestupne godine. Često pomislim da ima gomilu istih kombinezona i da ih stalno menja. Povremeno obuče on i neke pantalone demode već pola veka i neku kariranu košulju i to samo kad ide u Sud, Opštinu, Policiju… da se žali na nas i da nas prijavljuje. Ne može u Opštinu da se ide u izbledelom, prljavom,  iscepanom kombinezonu inače on bi tako išao. On je čovek radnik time se ponosi.

Njegova žena je priča za sebe. Ponekad mi je iskreno žao te žene što mora da živi sa takvim skotom. Sa druge strane, kad malo sagledam celu situaciju, ma stvoreni su jedno za drugo. Ona je tip žene koju čim ugledate shvatite da je glupa po Q. Takva joj je pojava. Deluje glupo a i jeste glupa. Dokle god ćuti može i nekako da se provuče ali čim krene sa pričom, odmah postaje jasno ko dan. Glupa za medalju. Samo tako glupa i ograničena žena može živeti sa takvim pohlepnih, zlonamernim, prostim, neobrazovanim, ludim i oholim čovekom. Ona čak to i ne shvata. Za nju je njen suprug oličenje dobrote, poštenja, pravde, lepote… Njoj je čak i lepo. Pa šta ako nekad dobije preko nosa. Pa šta ako nije imala seks poslednjih decenija jer njenom cenjenom mužu se više ne diže. Muškarcima je sve dozvoljeno. Ma glupača. Ili je pak u pitanju strah i zlostavljanje. A pravo da vam kažem i zabole me šta je u pitanju.

Imaju dve ćerke, dve obične profuknjače, koje čim su završile srednju školu, udale se za neke probisvete i pobegle daleko od svojih ludih roditelja. Niti dolaze niti se javljaju. I bolje je tako. Bolje imati dva ludaka pored sebe nego čitav čopor.

Mnogo je primera koji potvrđuju svaku ružnu reč koju sam napisao o svojim dragim komšijama. Ne vredi da pišem o svakom tom događaju. Prvo, ko će da se seti svega što se zbilo. Drugo, ova priča i bez toga biće prilično obimna tako da ću ipak morati da je objavim u nekoliko posta. Nema potrebe da o svemu tome detaljno pišem. Nekoliko primera biće i više nego dovoljna. Normalno idemo hronološkim redom. Ujedno prvi događaj je i najbanalniji u celoj priči.

Događaj I

Došli nama neki prijatelji u goste na ručak. Mi se malo opustili zezali se. Dobra mjuza, klopica, kvalitetna cirka. Predveče kad društvo krenu kući, supruga i ja izađosmo da ispratimo goste kad ono komšija čeka ispred kapije i odmah počinje sa dranjem. Kakav je to bezobrazluk. Nebulozno zar ne. Bezobrazluk što mi došli gosti i što se zezamo? Poče da napada moje društvo, da ih vređa. Ja mu rekoh da prestane sa tim i da gleda svoja posla. A on to jedva dočeka, zapravo to mu je i bila namera. Samo je tražio povod. Usmeri svoju srdžbu na suprugu i mene. Poče on sa svojim repertoarom. Pokazaće on nama. Sve će u sanduke da nas smesti. I nas i decu. I onda će doći na grob da nam pljune. Pa onda krenu sa vređanjem… Jebo nam je sve po spisku. Uzduž i popreko. Moji prijatelji nađose se u čudu. Nisu mogli da veruju. A on nastavi. Još jednom naglasi da će sve da nas pobije. Da će to biti božja pravda. Satrće nam lozu i slične priče.

Ja već naviknut na to, samo mu rekoh, da jedino što može da uradi jeste da mi popuši Q, ali samo pod uslovom ako dobro opere zube i samo ako skine te socijalce. Da me ne grebe mnogo. Jebi ga popio sam malo pa mi izletelo. A i doQrčilo mi više. Svaki drugi, treći dan takve situacije. On to kad ču poče da skače kao magarac, krenu sa dozivanjem supruge da joj saopšti šta sam mu rekao. »Rekao mi da mu popušim qrac. Je li čuješ ja da njemu popušim. Pu govedo jedno. Sram te bilo tako da kažeš starijem čoveku od sebe.« A onda krenu njegova glupa žena da se pravi pametna »Sram te bilo. Da te je sramota. Takve reči ti da kažeš mom mužu. Prvom komšiji tako da kažeš. A završio si fakultet. A nemaš osnovno vaspitanje.« Meni već postalo smešno. »Izvinjavam se, izvinjavam se. Pogrešio sam. Nisam hteo da kažem da mi on popuši Q. Ti, (i pokazah na ženu) možeš da mi popušiš Qrac a ne on. Da konačno vidiš šta je to Q, ali pod uslovom da i ti opereš zube. Ne bih da dobijem neku infekciju. A ti, pokazah na komšiju, možeš da mi se napaseš mooda ko zec kelerabe.« Moje društvo već krenu sa smehom. Oni su i dalje nešto trtomudili i besno skakali ko dva pundravca, ali ja više nisam obraćao pažnju na njih.

Ono što nisam znao je da čim smo supriga i ja ušli u kuću, komšija obuče svoje demode pantalone i kariranu košulju i ode pravac u policiju da me prijavi za vređanje. Posle jedno mesec dana dobih poziv iz policije da se javim na informativni razgovor. Ja iznenađen upitah u čemu je reč a oni rekoše da ima pismena predstavka na moje ponašanje. Otišao sam u Policijsku stanicu. Šta mi ljudi sve ispričaše nisam mogao da verujem. On je jednom nedeljno dolazio u policiju da se žali na nas. Sve im je on ispričao kao savestan građanin. Ja sam bio najveći problem u gradu, državi, na celom svetu, čitavom univerzumu. Kad nas ne bi bilo uspostavila bi se ta kosmička ravnoteža. Planeta Zemlja bi konačno bila idealno mesto za život. Moja porodica i ja narušavali smo svojom pojavom tu kosmičku ravnotežu. Zato je on rešio da deluje zarad celog sveta. Zato im je i ispričao kako me posećuju čudni tipovi. I svi voze neka besna kola. I samo se nešto domunđavamo. Izlazimo do kasno u grad. Deca se po ceo dan igraju u dvorištu i galame. Ne može da radi od njih. Da lupa svoj lim. I da policija treba malo više da obrati pažnju na mene jer ja sam mafijaš, ko zna čime se sve ne bavim. Eto spetljao sam se i sa sudom i sad udruženim snagama delujemo protiv njega. I kao vrhunac svega ja sam mu rekao da mi popuši Q. Matorom čoveku tako da kažem. Policajac već poče da se smeje. Reče da veću budalu u svom životu nije video. I da on ne dolazi samo u policiju da se žali i pušta filmove već da ide i po Opštini i da pljuje po nama gde god stigne. Ja mu ispričah celu priču i da sam ja taj koji treba da se žali a ne on, da imam svedoke da nam je pretio da će da nas pobije i satre, da nas je vređao maksimalno i da sam ga zato napušio Qrcem… Normalno od predstavke ne beše ništa. Komšije su zbog toga usadile još jednu suludu fikciju u svojim glavama: sad sam bio u sprezi i sa policijom. I tu sam našao vezu. Šta je ludilo i šta su ljudi sve u stanju da urade videćete u narednim primerima…

nastaviće se…

Jbt-e gde ja živim #1, #3, #4

27 Comments

  1. Pingback: Jbte gde ja živim #1 « Experiment

  2. Eh…
    Da proširim tvoju priču:
    Moj LEVI (i po poziciji, i po političkom opredeljenju) komiluk je sličan tvom. Razlika je samo što su tu Majka i Sin. Dakle, mogu samo da konstatujem da su klinički ludi. Doduše, bez ikakve medicinske podloge, jerbo su zdravi ko drenovi i nikada nisu ni bili kod lekara (a između ostalog, ne veruju lekarima, sve su to prevaranti koji otimaju).
    Elem, kao i u svakog Srbende, zaplet počinje, čime drugo do MEĐOM. Pre nekih 20-30 godina, pravili ogradu i ušli metar u naš plac, i to pod uglom (na jednom kraju ok, ali na drugom ceo metar). Pokušavali da se dogovorimo. Mislim, čemu to kad ružno izgleda naklepana ograda pod uglom?
    Nije to veliki plac, to je nekih 10-15 metara… nikakva površina… kuće su suviše blizu da bi se ikako nekako iskoristila ta zemlja… konflikt bez ikakve potrebe…
    Čak smo im predlagali: Uzmite od našeg placa CEO metar, samo ISPRAVITE ogradu!!! Ne možete ni vi ni mi da “naslonite” ništa tu jer je ograda pod uglom!
    Hebo 15ak kvadrata, daj samo da može da se koristi!!!

    Ma jok bre!
    Ili tako ili nikako!
    Čak je Majka pokušala fizički (i uspela! sa sve posekotinama po telu!) da nasrne na nas motikom!!!
    Mi digli ruke… a u pi**u mat***nu…
    Oni digli “turski” zid (dva metra zida od betonskih blokova), pod pomenutim uglom, ali ga pride iskrivili (vertikalno, na našu stranu) pod nekim uglom tako da preti da padne!

    A da bi stvar bila njima bolja, u malter na vrh zida uzidali polomljeno staklo! A kroz zid provukli žičanu armaturu poprečno, tako da vrhovi vire u našem placu nekih 10-20 cm… i još ih explicitno zašiljili!!!

    Svaka komunikacija je prekinuta… Mi više uopšte ne prolazimo tim delom… jebote, pa to može stvarno nekog od nas da povredi!!!

    Scena njihovih ludosti postoji još.

    Jedna od fascinantnijih je da Majka nikad nije dozvoljavala Sinu da jede u kući!!! Da ne mrvi i prlja! Jadničak uglavnom jede u dvorištu… gde i baca đubre… pa ti sad vidi kad upeče 40 u ladu, a on doručkovao kuvan kupus i ostatak bacio u (srećom) svoje dvorište…
    Ili…
    Sin se nije oženio jerbo Majka nije prihvatila niti jednu Snajku kao adekvatnu za svog Mezimca… Sad mu je žena jedan Tristać.
    Taj je friziran razvija neverovatnih 30 na sat, sa spojlerima, sa ručno pletenim presvlakama, farban najnovijom bojom starom samo 30 godina i slično…
    Ali pošto Majka ne dozvoljava da se pravi garaža pod uglom (vidi ovo gore!!!) sav posao se radi u dvorištu na otvorenom, i to negde od 23h do 04-05h… jebi ga… tad je ladovina…
    Razmišljali smo o miliciji, sudu, prijavama… ali digli ruke… Oni stvarno JESU ludi a, kao što reče, često nismo kući… mala deca… imamo strah i trpimo…

    Doduše, kako prolaze godine, malo se smirili… ipak, ona ima 78godina, a on 15-20 manje… hebi ga, ostarilo se… izgubio se elan i žar…

    PS. Izvini, baš sam se razmahnuo… ali mi nekako lakše :)

    • Noctua4U
      drago mi je ako ti je ovaj post tj tvoj komentar olakašao stvari, međutim ja sam tek počeo da pišem o komšijama sa desna. Još dva događaja su neophodna da ih pomenem jer tu se ustvari vidi vrhunac njihovog ludila a ujedno i nemoć normalnog čoveka u takvim situacijama. Ja sam ipak rešio da se upustim u rat sa vetrenjačama i koliko toliko urodilo je plodom…

  3. Exx, ispričao si moju životnu priču. Ja sam se odselila zbog tog slučaja, mrak mi je pao na oči dok sam čitala. Sve i prijave policiji i sudu, pa zavera sa njima, samo što su bile drugačije neopevane gluposti, od toga da švercijem alkohol pa da namerno bušim vodovodne cevi da bi njima vlažlo u stanu.
    Strašno je što sam čula još takvih priča. Čista patologija, pitanje da li medicina tu može pomoći?

  4. Eh, već sam dosta pisao o ovome, ali će mi biti zadovoljstvo da se ponovim, nekako mi je zanimljivo :-) Ja iznad sebe imam šizofreničarku i alkoholičara koji se polivaju vrelom vodom i gađaju stolicama na dnevnoj bazi. Ona drži saksije bez postolja po stanu i tako zaliva cveće, pa voda curi kod mene. Jednom je pokušala da mi smuva ćaleta. A on peva pred spavanje. Ispod mene je čovek koji me je pozvao na sud sa mojih 5 godina jer sam se igrao po kući. E posle je on prebio ćaleta od komšije sa devetog koji je tada bio u zatvoru pa kad se ovaj vratio zapalio mu je kola i pozvao celu zgradu da to gleda. O tom sa devetog bolje da ne počinjem. Imam i pedofila, par narkosa, kojima u goste dolaze još veće psihoze. A neke ni ne znam, tako da… Nikad mi nije dosadno :-)

  5. Za ovakve slučajeve, mislim da ne postoje adekvatni mehanizmi odbrane. Vređanje nije rešenje jer doliva ulje na vatru. Ne znam kako bih ja reagovao, ali sigurno znam da mi ne bi bilo svejedno kad odem na posao po ceo dan.

    Čitajući ovu priču, u odnosu na predhodnu, čini mi se mnogo ozbiljnija.

    Pozdrav.

  6. Sta reci, ovo je patologija cista!
    Moj slucaj nije isao dotle ali sam ga resila cutanjem, traje vec nekih 6-7 godina. Sta god rekli, uradili cutim. Nemaju materijala za dalje, iako je djubre i dalje redovno na nasem pragu, provociraju ali nemaju odgovor.
    Prolazimo pored njih kao da ih nema, psovke, kletve..cutimo. To nam je jedino resenje koje je upalilo.
    Nego…zamisljam sta da je rekao aj mi popusi sta bi onda?

  7. Neznam da li se sećaš Buleta i njegove rečenice: “Ma svi ste vi ludi, samo ja imam papire”. Ja se često toga setim kada vidim kakvih kretena ima svuda oko nas. Kad će nastavak?

  8. Srbija u malom! Hajde da vidimo preko tvog primera kako se zaista živi u Srbiji. Podstakao si mnoge da iznesu i svoje probleme po pitanju komšiluka, to je naša svakodnevica. Problema će uvek biti, ali ovako ekstremnih slučajeva očigledno ima jako mnogo! Pa ko preživi!

  9. Pingback: Jbt-e gde ja živim #3 « Experiment

  10. Pingback: Jbg-a ovo je Srbija, i ja tu živim « Experiment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com