covek svinjaJbte gde ja živim #1

Neminovno, ovaj post mora početi insertom iz filma »Munje«.

Međutim, neophodno je ispričani vic iz prezentovanog inserta izmeniti i prilagoditi postu.

Iza 7 ne crnih gora, 7 nemamo više mora, 7 brda, 7 dolina, preko 7 dotrajalih puteljka sa mnogo više od 7 rupa i mnogo više od 7 zakrpa, daleko, daleko, negde u istočnoj Srbiji, u jednoj kućici, živeo je jedan eXperiment. Jedno jutro izađe on ispred svoje kuće, osvrne se levo, desno i zaključi »Jbt-e gde ja živim?!.«.

Komšije sa leva. Ma divni ljudi. Stvarno. Sva sreća da su tu samo preko leta jer u suprotnom mislim da bih nervno oboleo. Gastarbajteri. Tamo negde, na trulom zapadu, od jutra do sutra, crnče za tim prokletim evrom, pa kad na leto najzad dođu u svoji rodni kraj, puni frustracija i para, umorni ko psi, željni iživljavanja zbog uskraćenog respektovanja, njihov je Bog, niko im nije ravan. Međutim, nije to ono najgore. To rade svi gastarbajteri. Svi teže da se dokažu. Da izazovu pakost i prezir kod drugih. Zato se toliko kurče i proseravaju. A nema veze što su im se ruke otegle do zemlje od tog silnog dirinčenja i što im praziluk još uvek viri iz dupeta. Bitno je da se voze ljute mašine, da imaju veću kuću od komšijine, da se na svadbe, veridbe, punoletsva i druge proslave pucaju desetine čak i stotine hiljade evra. Bitno je da svi vide da oni imaju para i da su analogno tome uspeli u životu.

S obzirom da gastarbajteri samo u par prilika tokom godine mogu boraviti u svojoj otadžbini (božić i nova godina, uskrs i letnji odmor) oni to vreme gledaju da utroše što racionalnije. Radi se punom parom. 24 sata dnevno. Ta njihova odsutnost i zub vremena na njihovim ogromnim građevinama ostavlja svoje tragove a oni nikako ne smeju dozvoliti da im kuće, vikendice, štale i šupe deluju zapušteno. Šta će reći svet, komšije? Pa onda za tih 2-3 nedelje koliko su tu, hajde brže bolje da se završe svi poslovi. Zašto bi moje komšije bile izuzetak od tog klišea? Razumem ja to, i nema ništa loše što ljudi žele da rade, ali sa poslom se počinje u 5 sati ujutro i odmah kreće galama, buka, dranje, svađanje… Radi se do 3 sata ujutro. Non-stop nas bude u rane sate. Ne možeš se odmoriti niti dušom danuti od preterane galame i gungule koju proizvode. Deca ne mogu da spavaju. Mi se nerviramo.

Jedan od primera:

Prošla je ponoć, supruga i ja ispruženi na krevetu, gledamo neki psiho horor. Ona se onako uplašena šćućurila uz mene. Kao dva zaljubljena goluba. I taman se film razvijao, a nama adrenalin počeo da radi, nešto napolju iznenada poče da urla, struže, melje… Kao da neko motorkom seče drva. Ma urla. Mi onako presečeni i uplašeni iznenadnom bukom skočismo iz kreveta i pogledasmo kroz prozor kad ono komšija kosi travu. U 1 sat ujutro. Bučna neka kosačica. Ma ništa bučnije u životu nisam čuo. Više nas uplašila ta nesnosna i neočekivana buka nego horor koji smo gledali. Mi ga onako ironično pozdravismo i upitasmo šta radi a on, mrtav ’ladan, reče: »Pa eto kosim travu. Danju mnogu vruČina a ovaj trava baš naraso. Ja u EU nauĆio da radim pa to ti je. Ja ćććak i na ovaj svoj urlaub mora da radim. To sam od njih naućććio. To je narod. To je država. A ne ovaj Srbija«.

Međutim, ko zna kako sam delovao kada komšija brže bolje ugasi košačicu i pobeže u kuću.

To je samo jedan od primera. Bilo je mnogo takvih situacija da više i ne pamtim. Prećutao sam i nisam reagovao mali milion puta. Govorio sebi nema svrhe, nije vredno nerviranja i raspravljanja, izdrži par nedelja, spusti loptu, broji do 10, 100, 1.000, 1.000.000… ali jednostavno nisam mogao više da izdržim. Svako ima svoju granicu. Oni su je prešli svojim »ma boli nas Q za sve« stavom. Popizdeo sam do maksimuma da jednostavno više nisam mogao da garantujem za svoje ponašanje. Pa šta se to desilo da me toliko izvede iz takta?

Leto. Vrućina. Prošla ponoć. Deca neće da spavaju. Smeta im buka. Imaju izgovor. Komšije još uvek nešto rade. Lupaju, treskaju, vrlo bučno se svađaju, prave galamu. Džaba sam ja pokušavao da razgovaram sa njima. Ne vredi razgovarati sa takvim sojem ljudi. Nema svrhe. Čak i ne pričamo istim jezikom. Oni pomešali Srpski, Rumunski, Nemački a nijedan dovoljno dobro ne znaju pa melju li melju. Ni sami sebe ne razumeju šta govore.

Za pravo čudo, negde posle 01:30 utiša se buka. Legosmo da spavamo i tek što nas uhvati san odjedom krenu neko nesnosno urlikanje i cika. Preseče nas iz momenta. Skočili smo iz kreveta k’o oprljeni. Skvičanje nam probi uši. Ma usrali smo se od straha. Šta je sad upitasmo se šokirani. Nismo mogli da se saberemo šta se dešava. Ali vrlo brzo shvatismo. Opet komšije. Podigosmo rolentnu na prozoru i vidosmo. Komšija kupio neku svinjetinu od 300 kila i klanje je upravo bilo u toku, a svinja, ko svaki živi stvor, urlala je baš kao da je kolju. Nismo hteli da ih uznemiravamo u tom odgovornom i složenom poslu a ne bi nas ni čuli od silnog skvičanja. Čim svinja prestade sa urlanjem ja upitah komšiju šta to rade. A on, gotovo neobraćajući pažnju na nas, reče:  »Pa eto koljemo svinja. Znaš preko dana je veliki vrućina. Ima mnogo mušice. Pokvariće se karnje (meso). A znate tamo kod nas u Beććć meso najn gut. Nije kao ovo naše. Sve veštaĆko, pa zato evo kupili jedan pork pa da ponesemo malo u Austrijjjja. Nigde nema mesa kao kod nas u Srbija.«

Da, da, zaključih: nigde nema svinja kao kod nas. Mislim da komšija nije ni shvatio da sam pri svojoj konstataciji i spominjanja svinje zapravo mislio na njih, moje cenjene i uviđajne komšije. Zamolio sam ih za malo tišine jer mi smo pokušavali da spavamo a i za par sati sam morao da  idem na posao tako da mi je san bio preko potreban. Vratismo se u krevet ponovo pokušavajući da zaspimo ako je to uopšte i moglo da se sprovede posle šoka doživljenog sa klanjem životinje. Kad odjednom u sobu kroz kipovan prozor krenu da kulja neki dim. Osećao se neki smrad masnoće. Želudac poče da nam se okreće. Otvorih prozor kad ono komšije ispod prozora postavile kazan i krenule da prave čvarke a onaj sav dim i isparenja od svinjskog sala pravac u našu spavaću sobu. E tu sam već popizdeo. To je bila kap koja je prelila čašu.

Krenoh sa raspravom. Mleo sam 300 na sat. A komšije frapirane. Zaboravile da mešaju čvarke. »Kakav je ovo bezobrazuluk. Ko još kolje svinju u 2 sata ujutru? Je li ovo grad ili farma? Sad pravite i čvarke u 3 ujutro. E da znate da sam snimio kamerom kako koljete svinju i kako pravite čvarke pa sutra ujutro odmah idem da angažujem advokata. U Beču bi ste zaglavili u zatvor pod optužbom za ubistvo a ovde mi sad glumite uvređenost i šokiranost. I da ste iz momenta sklonili ovaj kazan sa našeg prozora ili ću da se ispišam u njega i te vaše jebene čvarke.«

Pametni i kulturni komšija, žitelj EU, reče da u svom dvorištu on može da radi šta hoće i da ja ako mi smeta slobodno mogu da zatvorim prozor i da ga baš zabole za advokata i da mu ne pada na pamet da pomera kazan jer to je njegovo dvorište i on može da stavi kazan gde god hoće. Njegova deblja polovina krenu sa konstatacijama kako samo u Srbiji ljudi sebi daju za pravo da se mešaju u tuđa posla. I da gledam svoja posla. I da su oni svinju kupili za pošteno zarađen novac i da sa njom mogu da rade šta hoće. Normalno da su to izustili sa mnogo više gramatičkih grešaka nego što sam ih ja načinio prilikom pisanja pritom upotrebljavajući mnoge Nemačke i Rumunske reči koje su isto tako pogrešno izgovarali. Ja još više popizdeh i odoh u kupatilo. Uzeh prašak za veš. To mi prvo pade pod ruku. Ostalo još pola vreće. Dođoh do prozora i stavih kesu iznad kazana. E sad ću da vam začinim čvarke, rekoh im samo da bi videli kesu sa praškom. Oni kad videše da će da im propadnu čvarci, a čvarci su najbitniji, rešiše da sklone kazan. Ja nastavih sa pričom. »Budem li čuo još neku dreku isuviše rano ili isuviše kasno, budu li se moja deca žalila da ne mogu da spavaju, probudite li nas još jednom u rane jutarnje sate, ja odo’ u policiju da vas prijavim i ne samo to. Angažovaću advokata i tužiću vas za uznemiravanje, nanetu duševnu patnju, za izazvane psihološke probleme uzled nemogućnosti spavanja, za narušavanje javnog reda i mira i tražiću odštetu od 500.000 dinara po osobi.«

Oni samo čuše za cifru od 500.000 dinara. Samo to su izgleda i razumeli. Istovremeno upitno ponoviše kao dva papagaja »500.000 dinara? « i sigurno su već preračunavali koliko je to evra, a ja nastavih. »Ne 500.000 dinara već 2.000.000 dinara jer nas je četvoro. Svo četvoro već nedeljama šikanirate i uznemiravate pa vi sad vidite da li imate 20.000 evra na bacanje. I ako ste već cenjeni žitelji EU, kupite tu svinjetinu u taj vaš jebeni ViJJJen pa je tamo koljite ako smete. Pravite čvarke i u Belvedere parku ako hoćete samo me pustite da spavam.  A ako se ne smirite, objaviću klip na YOU TUBE-u i na Facebooku a imam blizu hiljadu prijatelja mnoge čak iz tog vašeg usranog Beča tako da će svi videti kako koljete svinju i pravite čvarke u 3 ujutru i sve će vam se smejati. Ispašćete najveći kreteni na internetu što zapravo i jeste!«

Čim sam im spomenuo pare, i blamažu preko interneta oni ustuknuše. To im je bila bolna rana. 20.000 evra nisu male pare. Koliko samo svinja mogu da kupe za te pare? A  pored ostalog stalo im je do svog ugleda. Oni ipak žive u evropskoj prestonici kulture a ne u tamo nekoj seljačkoj Srbiji gde se svinje kolju u rane jutarnje sate zbog prevelike žege…

Posle par sati, kada sam, neispavan, otišao na posao, komšika ode kod moje supruge da se izjada i da kaže kako nije u redu da se ja tako ponašam, ipak smo mi prve komšije, treba da se pomažemo i razumemo a ne da se svađamo i pretimo policijom, da oni nikog ne diraju, po ceo dan rade i ne izlaze iz dvorišta i da ne razumeju zašto sam tako reagovao… Supruga se samo smeškala zamišljajući moju reakciju na sve to. Čim sam se vratio sa posla zaskoči me komšija sa nekim grubljim stavom. Da me uplaši. Kao on će meni da pokaže. On je prošao sito i rešeto. Da ne bih trebao da se zajebavam sa njim. Znao on takve likove kao što sam ja.  Ali on je evropski čovek. Proputovao je celu Evropu. Da on razume što sam ja nervozan jer nije lako živeti u Srbiji, male plate, neredovna primanja, ljudi nekulturni i bezobrazni… Kad vide da je odavno preskočio prag moje tolerancije i da će možda to trtomuđenje da mu se obije o glavu, on podvije rep i pobeže u kuću. Dok se onako poražen vukao ka svojoj kući ja mu rekoh da nema potrebe da se plaši, da neću da ga bijem, da nema potrebe da to radim. Ja ću samo zakonski da reagujem. Meni nije teško da kad god on krene sa bukom i galamom u neprikladno vreme ja pozovem policiju i da mu možda neću izvući 20.000 evra ali 2.000 sigurno hoću. Da ovo ipak nije EU, ali da ipak postoji zakon i određene sankcije za nepoštovanje istog pa da ako to želi to će i dobiti… A da mu se popularnost na You Tubu i Facebooku smeši, smeši mu se…

Komšije su još uvek tu. Leto je. Sezona odmora. I dalje teraju po svom, ali ne galame više od 5 ujutro sada galame od 7. I ne prave buku i gužvu sve do 3 ujutro, sada najkasnije do 1. I malo su smanjili potenciometre. Nije nešto ali je ipak pomak. Za par dana odlaze. Hvala Bogu. Izdržasmo još jedno leto.

O komšijama sa desne strane, koji su ustvari mnogo veće budaletine i prostaci u odnosu na komšije sa leve strane u nekom narednom postu.

Jbt-e gde ja živim #2, #3, #4

32 Comments - Leave a comment
  1. avatar Milan Matejic says:

    100% tačno, tako je i na jugu

  2. avatar noctua4u says:

    AMIN Brate!
    AMIN!

    PS. Daj text i o desnim komšijama… Makar da mi bude lakše da postoje još neki ljudi koji muče iste moje muke :)

  3. avatar romi68 says:

    Au! Kakva priča! I kakvo maltretiranje! Eto, rekao bi čovek da oni koji žive u kući imaju više mira, ali tvoje iskustvo jasno ilustruje kolika je to zabluda.
    Podsetio si me na jednu raspravu sa mojom komšinicom koja je dosta dugo živela u Nemačkoj. Njoj se tamo ne dopadaju zakoni koji precizno propisuju dozvoljeno i nedozvoljeno ponašanje u stambenoj zgradi. Izmedju ostalog, postoji vremenska granica za tuširanje (ako me nije slagala). Ne može, recimo, posle toliko i toliko sati noću, jer to uznemirava komšije. O glasnoj muzici, usisavanju i sličnom nema govora. Poučena iskustvom u mojoj bivšoj zgradi, sva ta ograničenja su mi zvučala razumno (to za tuširanje možda jeste malo preterano), jer niko nema pravo da uznemirava i remeti mir komšija i da se pravda time da može da radi u svojoj kući šta hoće. Čim buka dolazi u moj stan, to treba da bude tretirano isto kao da su došli i odvrnuli muziku u mojoj kući. Protiv moje volje, naravno. Stoga, imam pravo da reagujem.
    Što se mene tiče, strpljiv si ti kakve su ti komšije. Molim da opišeš i onu drugu, desnu stranu, hahahaha! :-)

  4. avatar Aleksandar says:

    Upravo tako.

    A sami smo krivi što dopuštamo bahato ponašanje.
    I ja u svojoj okolini imam sličnu priču, ne sa gastarbajterskim-svinjogojcima i ne tako iritantnu, ali dovoljno bezobraznu.

    Odličan tekst. Pravi srpski narodni!

  5. avatar zelena says:

    Znaci smejala sam se naglas zamisljajuci te sa dzakom praska
    Tekst je odlican, a meni smesnoooo iako je sve tuzno da tuznije ne moze biti, ali sta cu

    • avatar Exxx says:

      Zelena
      i meni bilo smešno kad sam tekst pročitao nakon pisanja mada sam se prilično nervirao dok sam ga pisao jer sam samim pisanjem evocirao uspomene…

  6. avatar Marvin says:

    Pošteno se nasmejah i iako je tebi bilo strašno, nama koji to čitamo je smešno. A nije da te ne shvatam, imam sličnih problema sa komšijama, samo nisu gasteri nego domaća stoka. Ali stoka je stoka, ne možeš sa njima, a nije dozvoljeno ni ubiti ih,jbg.

  7. Sreća imam miran komšiluk… ali ako se desi neka galama znam da treba odmah da iznesem prašak.
    Mada, za takve je ona motka…

  8. avatar WOOman says:

    Meni pođoše suze od smeha… izvini…

    • avatar Exxx says:

      WOOman
      to je i bila svrha posta mada meni u tim trenucima nije bilo nimalo smešno

      • avatar Dudaelixir says:

        Potpuno te razumem, jer sam baš večeras pričala sa sestrom i rodjakom, da ne pamtim kada sam se prirodno probudila. Uvek je neko od komšija: ili iznesu klinku od 16, 17 meseci na terasu, koja je ispod mene ali malo desno, tj. kao da je na mojoj, ili kreten od komšije ne zna kako mu se gasi alarm na kolima pa ga drdna petnaest puta i bibiče li bibiče, ili je komšija koji otvara svoju prodavnicu, pa dok ne skine petnaest lokota i isto toliko metara lanca, poklopac metalni od frižidera za sladoled…. i dovoljno je i ovo. A o popodnevima i “kućnom redu”, ni traga ni glasa. Danas je jedna volina bacio PETARDU U pola četiri popodne. Za malo me srčka nije strefila.
        Skanal od življenja!
        Svaka ti čast kako si se setio praška za veš!

        • avatar Exxx says:

          Dudo
          vidi se da si ti žena gospođa iz urbane sredine. Tebe muče komšije sa svojim auto alarmima a mene sa raznim domaćim životinjama

  9. [...] Jbt-e gde ja živim #1 [...]

  10. avatar sarah says:

    Slika je fantastična ,priča odlična ali kada ti ne bi sa porodicom bio maltretirana strana!! Slicno nešto dożiveh dok sam bila kod mame, s tim sto je komsija preko puta drzao telice u kamionu po celu noc !!!!
    Uzas ! Uzas!!
    Cekam profil tih sa desne strane :lol:

  11. avatar sarah says:

    Mi smo umalo promuuuukali :(

  12. [...] gde ja živim #1, [...]

  13. avatar malabreskva says:

    Bar da ti donesu neku čokoladu iz “inostranstva” Ja bi im oprostila odmah!
    Tvoji bar kose travu, kod mene prave džunglu

  14. [...] gde ja živim #1, #2, [...]

  15. avatar shunjalica says:

    hahah.. sita se ismejah i gde će ti duša da uništiš ljudima čvarke, ta, imaš li ti srca?!?! :)
    a možete lepo svake godine da usaglasite godišnje odmore i kad oni stignu, vi da odete, stignete samo da razmenite mahanja u prolazu. :D

  16. [...] Jbte gde ja živim #1 Napisano: 15.Aug.2011. 000000 07:46:55 na blogu: http://exxxperiment.net [...]

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong> <img src="" alt="" class="" width="" height="">

Current day month ye@r *

Why ask?

[+] Zaazu Emoticons Zaazu.com
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
http://exxxperiment.net/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif 
 

Welcome , today is Monday, 28 July, 2014